KONTAKTUČLANITE SEPRESSLINKOVIDOKUMENTI

 

DEKADA ROMA, POSLEDNJIH ROBOVA EVROPE

 
Internacionalna organizacija Roma, čiji sam bio predsednik u periodu od 1990. do 2000. godine, dokazivala je na mnogim međunarodnim i evropskim skupovima u pomenutom periodu da ta najbrojnija nacionalna manjina Evrope ne pati od „nedostatka vrlina“, već od nedostatka prava – ljudskih, građanskih i prava nacionalnih manjina.
 
Piše: Prof. dr Rajko Đurić
 

Nezavisno od toga da li Romi žive na istoku ili zapadu, severu ili jugu Evrope, bogatim ili siromašnim zemljama, demokratskim ili nedemokratskim državama, njihov život i položaj ne razlikuje se suštinski. Na slici toga života vide se otisci svih varvarskih stoleća i istorijskih faza, u rasponu od robovlasništva i feudalizma, preko kapitalizma i totalitarnih sistema, zaključno sa negativnim posledicama tranzicije i globalizacije.
 
Izveštaj UNDP Ujedinjenih nacija krajem 20. veka doprineo je da se ideja o Dekadi Roma brže uobliči u program i za njegovu realizaciju obezbede finansijska sredstva. Naime, u tom izveštaju je konstantovano da se životni uslovi Roma u pojedinim državama istočne i centralne Evrope ne razlikuju od životnih uslova stanovnika u Bocvani i Zimbabveu! Nakon tog alarmantnog izveštaja, UN su izdvojile 70 miliona dolara za hitnu pomoć Romima u tim državama.Međutim, ostalo je još neizesno koliko je od tih sredstava odista potrošeno za pomoć Romima.
 
Dekada inkluzije Roma zvanično je proglašena 2. februara 2005. godine, kada su u Sofiji predsednici i premijeri 12 država, među njima i Srbije, potpisali deklaraciju Dekade. Ali,gospodari finansijskih sredstava su postali neromi, usled čega su nastali mnogi nesporazumi. Nedugo potom, jedan poslanik Evropskog parlamenta iz Holandije objavio je knjigu u kojoj je obelodanio da je velika suma novca završila u džepovima neroma, gospodara „džipsi industrije“ u Evropi.
 
Neki od tih „krokodila“, kako ih je nazvao taj Holanđanin, radili su prethodno u raznim „humanitarnim“ organizacijama i fondacijama u Latinskoj Americi, Africi ili Aziji. Jedan od njih bio je Andraš Biro, koji je osnovao je Evropski romski pravni centar u Budimpšti. Na jednom evropskom skupu u Rimu, taj „ekspert za romska prava“ javno se pohvalio da ima veću mesečnu platu od ambasadora SAD u Mađarskoj, a potom je saopštio da su „Romi nedemokratski narod“!
 
U Srbiji je realizacija Dekade započeta usvajanjem Strategije za unapređenje položaja Roma 9. aprila 2009. godine i Akcionog plana za njeno sprovođenje, koji obuhvata 13 oblasti: obrazovanje, stanovanje, zapošljavanje, zdravlje, kulturu, medije i informisanje, socijalnu zaštitu, pristup ličnim dokumentima, političku participaciju, suzbijanje diskriminacije, položaj žena, interno raseljena lica i povratnika na osnovu sporazuma o readmisiji 2. jula 2009. godine.
 
Vlada je osnovala Savet za unapređivanje položaja Roma i sprovođenje Dekade, kojim predsedava potpredsednik Vlade Božidar Đelić, dok je Ministarstvo za ljudska i manjinska prava odgovorno za sprovođenje i realizaciju Strategije i nacionalnog akcionog plana, čiji su nosioci devet ministarstava i Komesarijat za izbeglice Republike Srbije.
 
2.
 
Moglo bi se reći da je Strategija za unapređenje položaja Roma u Srbiji u velikoj meri rezultat studioznog i savesnog rada. Za svaku oblast je predstavljen međunarodni i nacionalni pravni okvir, dat je iscrpan opis stanja sa podacima i ključnim problemima, izložene su inicijative i preporuke za akcije i utvrđeni su prioriteti.
 
U cilju ilustracije, ukazujemo na oblast obrazovanja, kojem se pridaje najveći značaj u svim državama koje su ratifikovale Dekadu Roma. U Srbiji je predškolskim obrazovanjem obuhvaćeno 40% dece većinskog naroda, a samo 3,9% dece Roma. Osnovnu školu završava 95% dece većinskog naroda, dok se broj romske dece kreće između 21 i 37%. Obuhvat mladih srednjoškolskim obrazovanjem pokazuje drastičnu razliku: srednjoškolaca većinskog naroda je 76,42%, Roma samo 8%. Usled toga, kako pokazuju rezultati istraživanja, među Romima je samo 1% sa višim ili visokim obrazovanjem!
 
Uz socijalno-ekonomske razloge, nedovoljno znanje jezika (srpskog) na kojem se izvodi nastava jedan je od ključnih problema u oblasti obrazovanja romske dece. Usled toga, veliki broj romske dece upućuje se u specijalne škole. Organizacije Save the Children i Centar za prava deteta saopštili su da 80% romske dece pohađa specijalne škole, a pojedini psiholozi u tim školama objavili su „originalno otkriće“ o „ciganskom IQ“!
 
Istorija evropskog školstva obiluje raznim nepravdama prema Romima i njihovoj deci. Međutim, pomenuto „naučno otkriće“ nije dosad zabeležen u istoriji evropskog školstva. To je iznenađujuća novost čak i za Rome. Jer, jedna romska poučna priča glasi: „Nema zla na svetu kojim nas nisu ocrnili. Kao u ostalom i Jevreje. Samo se niko nije usudio da kaže da su Romi i Jevreji neinteligentni i glupi!“
 
U Strategiji su opisani podrobno prioriteti u cilju pravovremenog i efikasnog uključivanja dece u predškolsko i osnovno obrazovanje, kao i povećanja broja Roma sa srednjim i visokim obrazovanjem. Međutim, Ministarstvo obrazovanja je jedino ministarstvo koje nije izdvojilo sredstva za program Dekade Roma (!!!), što baca tešku senku na Strategiju i Akcioni plan, kao i na Vladu, koja je ratifikacijom preuzela obavezu i odgovornost za sprovođenje Dekade. Osim toga, na osnovu poređenja Srbije i Vojvodine lako se i brzo uočava razlika. Naime, u Vojvodini su ostvareni neuporedivo veći i bolji rezultati u oblasti obrazovanja Roma nego u Srbiji.
 
I to što je „ostvareno“, više je plod improvizacije nego studiozne i planske akcije. Malobrojni visokoobrazovani i stručni kadar iz Srbije angažovan je na visokoškolskim ustanovama u Vojvodini, ili susednim državama, dok se u Srbiji daje prednost romskim „kursadžijama“ koji, ohrabreni svojim mecenama, stvaraju spomenike ludosti i gluposti! Dovoljno je pogledati samo tzv. knjige koje su namenjene obrazovanju Roma, ili se osvrnuti na seminare koji su bili organizovani za nastavno osoblje, koji su, izuzimajući časne primere, čist promašaj.
 
U interesu je Strategije i Akcionog plana da se što pre uradi kritički izveštaj, kako bi se sprečio pogrešan i besplodan rad u ovoj izuzetno značajnoj oblasti. Paternalizam, koji je Rolan Bart okarakterisao kao drugo lice rasizma, ima sve dublji koren i u Srbiji i on se danas najviše iskazuje u odnosu prema Romima. Negativna selekcija, koja je doduše šira društvena pojava, može imati katastrofalne posledice u ovoj oblasti. Na primer, ima više mladih Roma koji su završili studije na jednom ili dva fakulteta sa najvišim ocenama. Međutim, iako je visokoobrazovan kadar među Romima veoma deficitaran, oni nailaze na zatvorena vrata! S druge strane, ima sportista koji su na nacionalnim, evropskim ili međunarodnim takmičenjima osvojili više od 150 zlatnih medalja, kao što su, recimo, Marko Antić i Danijel Stefanović, studenti Fakulteta za fizičko vaspitanje u Beogradu. Međutim, oni su još bez stipendija! Najzad, među Romima je bilo genijalnih violinista, studenata Muzičkih akademija, koji su osvojili pregršt priznanja na međunarodnim takmičenjima.(Takve je nekada stipendirala lično Marija Terezija.) Ali, u Srbiji, u 21 veku, ostali su čak i oni kratkih rukava!
 
3.
 
Ako, dakle,nema sluha ni za najbolje i najdarovitije među Romima, čemu se onda mogu nadati ostali?! Odgovor na ova i druga pitanje mora se takođe dobiti od onih koji su nadležni za realizaciju Strategije i sprovođenje njenog Akcionog plana.
 
U poređenju sa drugim evropskim zemljama Srbija veoma zaostaje u ustanovama obrazovanja. Naprimer, u Rumuniji, Mađarskoj, Češkoj i Slovačkoj postoje romske gimnazije ili specijalizovane umetničke škole za talentovanu romsku decu, zatim katedre za studije romskog jezika, istorije i kulture, stalni stručni seminari za nastavnike, prevodioce, novinare itd. Visoka škola strukovnih studija za obrazovanje vaspitača u Vršcu je zasad jedina ustanova na kojoj su u simboličnom broju upisani romski studenti, a Evropski centar za mir i razvoj Univerziteta UN u Beogradu omogućio je sticanje magistarskog i doktorskog zvanja u oblasti romologije. Međutim, ni prvi ni drugi studij nije dobio finansijsku podršku Dekade Roma!
 
Na ta pitanja se takođe očekuje odgovor, uz detaljan finansijski izveštaj.
 
Stanovanje i zapošljavanje su druge dve oblasti, u kojima dolaze do izražaja i istorijska nesreća Roma i društvena beda Srbije. Više stotina romskih naselja, lociranih uzduž i popreko Srbije, neoboriv su dokaz za sistematsko pervertiranje antroplogije u zoologiju i rasnu segregaciju. U tim straćarama i jazbinama trune doslovno život više od 200.000 ljudi. Ni oni sami ne znaju kako opstaju, pa mnogi od njih kažu: „Od našeg života nema teže robije! Umiranje na rate i smrt su naše jedino pravo, naša jedina sloboda.“
 
Iluzorno je očekivati da se ti ogromni problemi mogu rešavati sredstvima Dekade Roma, koja su – zvuči cinično, ali je istinito - ravna ceni štete koju su u prethodne dve godine počinili huligani u Beogradu! Ti problemi mogu se rešavati jedino sistemskim merama državne politike, što podrazumeva uključivanje Roma u organe vlasti, primereno njihovom brojnom stanju i problemima. Izuzev Roma, sve nacionalne manjine, imaju predstavnike u organima vlasti od dna do vrha. Nije naodmet spomenuti podatak da u raznim ministarstvima i nadleštvima Srbije čak ima neuporedivo više odgovornih i stručno zaposlenih lica koji brinu o pojedinim vrstama životinja, nego o Romima! Tim povodom, imajući u vidu jednu misao Miroslava Krleže, moglo bi se postaviti pitanje: kako se može nazvati društvo u kojem je razlika između čoveka i čoveka veća od one koja postoji između psa i čoveka? Ako se ta razlika ne prevaziđe u narednom periodu, opravdano će se postaviti pitanje: koji cilj i smisao ima Dekada Roma?
 
Raspad Jugoslavije i ratovi devedesetih godina tragično su obeležili živote miliona građana. Ali, stradanja Roma jedva se pominju. Pored ubistava, zatočeništva i mučenja u logorima, pljačkanja imovine i rušenja kuća, više od 150.000 Roma je potražilo zaštitu u izbeglištvu, a više desetina hiljada lica su izgubili državljanstvo i postali „pravno Nevidljiva lica“.
 
4.
 
Stručnjaci za istoriju prava znaju da je to kategorija koja se odnosila na roba u starom Rimu. Ili, kako je objasnio Hegel, rob je s obzirom na građansko stanje „bez lica“. S obzirom da je status tzv. raseljenih lica regulisan međunarodnim i evropskim aktima, kao i Ustavom i zakonima Srbije, a povratak izbeglica po osnovu sporazuma o readmisiji, postavlja se pitanje zašto je ova grupa Roma postala predmet Strategije i akcionog plana?
 
Pošto je to vrlo mnogoljudna grupa Roma, sa izuzetno velikim i teškim problemima, za čije je rešavanje nadležna pre svega država, Strategija bi u ovom delu morala pretrpeti što pre izmenu. U protivnom, sredstva kojima se raspolaže morala bi se utrošiti samo za potrebe rešavanja pojedinih problema ove grupe ljudi, što je suprotno i duhu i intenciji Dekade.
 
Da zaključimo: Srbija je jedna od malobrojnih evropskih država, koja je u poslednjoj dekadi 20. veka između državnog rezona i destrukcije, izabrala destrukciju. Rat, koji po rečima Getea, predstavlja „raj za psihopate, piromane, kriminalce i ološ svake vrste“, izbrisao je granicu između života i smrti, dobra i zla, istine i laži, a etničko čišćenje, koje je bilo deo ideološko-političkog programa toga doba, dovelo je do toga da sudbina Roma dobije izgled leševa u mrtvačnici. Anticiganizam, koji je kao i antisemitizam, strukturalno svojstvo totalitarnih i nacionalističkih pokreta i partija, koji su u Srbiji toga vremena sačinjavali dominantnu većinu, snažno je obnovio rasnu mržnju prema Roma. To je raznim „smrdićima“ – kazano jezikom Jovana Sterije Popovića – omogućilo da uzimaju od njih i „danak u krvi“. Značajan doprinos davale su (i daju ) tome i pojedine političke stranke koje se javno deklarišu kao „državotvorne“, što je, prema analizama Hane Arent ili Predraga Vranickog , „bio idel kako nacista, tako staljinista“!
 

Slika Srbije toga doba jedva da odudara od one koju je maestralno skicirao Milan Grol u svome tekstu „San“ iz 1902. godine: „Zamislite jedan ružan san. Jedan bedan narodić, sa dva miliona sirotinje, sa pola milijarde duga! Jednu zemlju sa nadnicama od groša i činovnicima od 20.000 dinara. Jednu nepoštenu vladu sastavljenu iz nesposobnih ministara i pijanih ministara. Jednu iscepanu i gladnu vojsku, sa puno zlatnih đeneralskih epoleta. Jednu crkvu sa ukaljanim mitrama. Jedno činovništvo puno odličja i prljavih dela. Jedno Predstavništvo u kojem presedavaju zelenaši, u kojem presuđuju špijuni i falsifikatori. Jedno novinarstvo u rukama policijskih dostavljača i izazivača, u kojem pišu robijaši. Zamislite zemlju u kojoj to ne bi bio san i narod koji je sve to doživeo.“
 
Narodni poslanik Dragoljub Mićunović rekao je u jednom TV intervju da je „voz“ Srbije postavljen najzad na „koloseku“ koji se bez skretanja kreće ka Evropi. Bilo bi loše ako bi Romi ostali u neosvetljenom „vagonu“ te kompozicije, živeći i dalje život iz ružnog sna. Jer, ne treba zaboraviti: u Evropi ne vlada Evropa, već evropski duh, čije su temeljne vrednosti ljudsko pravo i dostojanstvo.
 
To treba da bude srž programa Dekade Roma.

  •  

     

  •    Belgrade Security Forum

  •    

  •  

    Nacionalni konvent o Evropskoj uniji

  •  

     

  •  

    OCDoskop

  • Beta - novinska agencija

  • Privredna Komora Srbije

  • EurActiv.rs

  • Slovak Aid

  • Evropa Plus