KONTAKTUČLANITE SEPRESSLINKOVIDOKUMENTI

Srbija - društvo jednakih ili jednakijih

 

"Uhvati ih dok su mladi!", rečenica je koju sam čuo u jednom filmu. Sve počinje od mladih. Na žalost, najbolnija tačka srpskog naroda su mladi.

Nagrađeni rad sa likovnog konkursa: Aleksandar Maksić

Piše: Dušan Mančić

Za nesmetano funkcionisanje jedne države, najbitnije su dve komponenete: poštena vlast i složan narod. Narod čini vlast, tako da je on bitniji. Svaki je čovek život za sebe. Svaka glava drugačije razmišlja. Bilo bi lepo kada bi, bez obzira na te razlike, sve misli išle u istom pravcu. Prema složenosti, istrajnosti, poštenju, kulturi, i još mnogo čemu što Srbiji nedostaje.

Mnogo pametnih ljudi iz Srbije, slobondo mogu da kažem genija, uradilo je toliko toga što je promenilo svet, ili bar ostavilo traga. Nikola Tesla, Mihailo Pupin, Ivo Andrić, Jovan Cvijić i mnogi drugi, ljudi su koje svet pamti. Svi oni su svoj uspeh doživeli u svetu. Daleko od Srbije. Srbija je zemlja pametnih ljudi, ali i zemlja u kojoj se znanje ne ceni u meri u kojoj bi trebalo. Neki su pokušali da se vrate ali smo ih oterali zbog nekih nerazumnih razloga. Sveti Vladika Nikolaj Velimirović je bio teolog koji je imao dva doktorata, znao više od pet svetskih jezika i kada se vratio u Srbiju da prosveti narod, naišao je na zahtev da prvo završi sedmi i osmi razred osnovne škole. Vuk Karadžić, posle svega što je uradio za naš jezik i kulturu, umro je u Beču jer je proteran iz Srbije zato što je proglašen za ’nemačkog špijuna’. Zašto? Zato što je znao nemački. Prvi veliki reformator Knez Mihailo je ubijen. Želeo je dobro svom narodu. Tako je i danas. Ko god se uzdigne, biva pokošen. Srpski narod, da li sticajem nesrećnih okolnosti ili zbog neprepoznavanja pravih vrednosti, odbacuje sve ono što je vredno. Naše školstvo to jest prosveta, u nekim, nama bliskim vremenima, bilo je vrlo kvalitetno, strogo i obimno. Smatram da naši učenici mogu da nauče neuporedivo više nego njihovi vršnjaci bilo koje druge zemlje u svetu. Međutim, većina onih koji završe fakultete ili više škole, ne mogu da nađu posao. Mesta su zauzeta. Vlast danas na određenim mestima nalazi one koji nisu u dovoljnoj meri obrazovani i nemaju potrebnih kvalifikacija. Znači, uzaludno trošimo najveći potencijal jedne zemlje, a to su ljudi i znanje. Ima zemalja koje nisu bogate zlatom, rudama, mineralima i ostalim dragocenostima, ali su razvijene jer su ljudi sposobni da to malo što imaju iskoriste. Nasuprot njima, postoje zemlje koje obiluju takvim bogatstvima, ali ljudi nisu sposobni da ih iskoriste. Takav je mentalitet ljudi u Srbiji.

Često čujem od ljudi: "Gde si bio?!" "Iš’o sam u život!" Šta je onda posao, dom, porodica, deca...? Mučenje? Zašto? Treba da se probudimo veseli i da kažemo: "Evo ga još jedan dan! Daj da uradim nešto pozitivno!" A ne, kada se dan završi da dodamo: "Hvala Bogu, još jedan se dan završio...". Svako ko se rodio, on je već pobednik. On je uspeo u najvećoj trci. Živ je, rodio se, i neka uradi nešto pozitivno sa svojim životom.

Vrlo je teško uspostaviti vladavinu zdravog razuma. Prepreke nisu ni ideološke ni političke prirode, već u mentatlitetu ljudi. Nema svesti o tome da samo zajedno možemo da živimo lepo. Ne shvatamo da je ovo naša država i da, ako je tretiramo kao neko strano telo i smatramo da samo ono što je privatno jeste naše, nećemo imati ni jedno ni drugo. Moramo zajednički da uspostavimo vladavinu institucija u zemlji. Ako neko prođe kroz crveno svetlo, mada se to nas ne tiče, on krši zakon zemlje u kojoj živimo, a svako kršenje zakona slabi svakoga od nas pojedinačno. Treba da se borimo protiv toga, a ne da kažemo: „Mene to ne interesuje, to še dešava u komšijskom dvorištu!“

Dok je u Evropi vladalo takozvano „mračno doba“, u Srbiji su vladali Nemanjići. Imali smo jaku i stabilnu državu. U vreme vladavine Josipa Broza Tita, bili smo jedna od najrazvijenijih zemalja sveta. Sada smo došli do toga da moramo da prodajemo fabrike, firme i sve ono u čemu smo bili najbolji. Zašto, bilo koji stranac koji kupi neku fabriku, može da je uredi, a mi ne možemo? Srbija je bila među prvim zemljama koja je trebalo da osnuje Evropsku Uniju, a sada je među poslednjim koja će da joj pristupi. Mi smo ono što niko drugi nije hteo da uzme sa sobom. Od Savezne Federativne Republike Jugoslavije, ostala je samo Srbija. To govori da naš narod ima intuiciju da započne ispravne stvari, ali nema istrajnosti da ih dovrši. Najveća sramota srpskog naroda je nedovršen hram Svetog Save u Beogradu. Pre gotovo sto godina smo počeli da ga zidamo, i evo, posle toliko vremena dolazimo u situaciju da on još nije završen. Ako nastavimo ovim tempom, nećemo ga završiti ni za sledećih sto godina.

s

Nagrađeni rad sa likovnog konkursa: Siniša Savić

Često čujem od ljudi: "Gde si bio?!" "Iš’o sam u život!" Šta je onda posao, dom, porodica, deca...? Mučenje? Zašto? Treba da se probudimo veseli i da kažemo: "Evo ga još jedan dan! Daj da uradim nešto pozitivno!" A ne, kada se dan završi da dodamo: "Hvala Bogu, još jedan se dan završio...". Svako ko se rodio, on je već pobednik. On je uspeo u najvećoj trci. Živ je, rodio se, i neka uradi nešto pozitivno sa svojim životom. Moramo da se oslobodimo svega onoga što smo nasledili iz prošlosti: "Ma, lako ću! Ma, sutra ću! Ne može to! Ma, oni su protiv nas!" To je tromost koja traje petsto godina. Živimo u dvadeset prvom veku, a razmišljamo kao u devetnaestom. Među ljudima ima mnogo malodušnosti, cinizma, slabosti... Razumljivo je da je naš narod prošao kroz mnogo muka prethodnih godina. Prošao je kroz četiri rata, bombardovanje, veliku ekonomsku krizu. Imao je najveću hiperinflaciju na svetu, ali to je cena koju smo morali da platimo jer smo devedesetih godina zaluđeno rekli: "Taj čovek će nas odvesti u budućnost! On je najbolji među nama!". Ne može to besplatno. Ne može jedan narod da izabere pogrešnu politiku, a da ga to posle ništa ne košta. Posle svega toga, kada smo se najzad oslobodili tog bivšeg režima, hajdemo da počnemo da radimo i da kažemo: "Nikada više!" Mi možemo da uzmemo akvarijum i da od njega napravimo riblju čorbu, ali nikako ne možemo od riblje čorbe napraviti akvarijum. Skuvali smo ribu, gotovo je. To je istorija. Desilo se.

Narod želi da mu bude bolje. Razumljivo, ali treba raditi na tome. Narodna izreka glasi: ’Pomozi sam sebi da bi ti i Bog pomogao’. Ne može se postići neki cilj, a da se čovek ne trudi. Problem je u tome što mislimo da smo najbolji i najpametniji. Najbolji nije moguć! Niko nije tako dobar kakav bi mogao da bude ako se još potrudi. Srbima je najvažnije, a posledjih godina i najaktuelnije, da li nas Evropska Unija voli, da je Amerika najgora zemlja na svetu i da smo mi bolji od njih, da prebijemo svakog Hrvata koga vidimo... Razmišljamo o nekim nepotrebnim stvarima, i što je najgore, stojimo u mestu. Kako to da smo bolji od celog sveta, a imamo najnerazvijeniju privredu na svetu? Svet je surovo tržište gde niko ne voli nikoga. Svi vole samo sebe. Kada bismo voleli sebe onoliko koliko Amerikanci vole sebe, slika o nama bila bi mnogo drugačija. Ne vodimo dovoljno računa o sebi samima, pa su oni zato uvek uspešniji. A da li su nam oni krivi za to? Nama su za svoje neuspehe uvek svi drugi krivi. Mora da nam je Amerika kriva za to što nam rekama, zajedno sa ribama plove flaše, kese, konzerve i ostalo smeće. Tako nam je i Evropska Unija kriva što kasnimo na posao, što ne radimo ni dovoljno ni kvalitetno. Hajde da vidimo prvo šta mi radimo u svojoj kući, u svom dvorištu, u svojoj zemji, pa kad uradimo svoj domaći zadatak, onda da vidimo da li nas mrzi ili nas ne mrzi nastavnik. Hajde da uradimo ono što možemo da uradimo, pa da se onda pravdamo rečima: "svetska zavera!“. Ako se trudimo, taj trenutak nikada neće doći, jer ćemo uvek imati da uradimo mnogo toga za sebe.

„Uhvati ih dok su mladi!“, rečenica je koju sam čuo u jednom filmu. Sve počinje od mladih. Na žalost, najbolnija tačka srpskog naroda su mladi. Oni su ti koji imaju šansu da nesmetano kontrolišu svoje živote. Starije generacije su prolazile kroz različite teške periode. Mnogo toga je uticalo na njih.  Srbija nije bogata zemlja i nemaju svi roditelji dobre plate, ali to mladima treba da da snagu da se bore, da uče, da uspeju u životu. Mladi su najveći potencijal, ali većina njih, nažalost, toga nije svesna. Za njih je uspeh – kupiti dobra kola, na bilo koji način doći do novca, što manje raditi a više „živeti“... Škola je mesto gde oslobađaju svu negativnu energiju. Profesori kao da pričaju u prazno kad drže predavanje. Niko ih ne sluša. Nema poštovanja. Oni koji uče bivaju odbacivani jer su „promašili život“. Većina, već sa sedamnaest, osamnaest godina misli da su već spremni za samostalan život i da su u svemu najpametniji. Dolazi do pojave velike količine besa kada im neko kaže da u nečemu nisu u pravu. Nije im važno da li će i koliko će nečega da urade. Najbitnije je da ne propuštaju odlaske u diskoteke. Zlo ide jedno za drugim. U diskotekama se opijaju, drogiraju, provode sate pored onoliko glasne muzike... Ležu da spavaju kada se kulturan svet budi. Nakon toga prespavaju ceo dan. Time uništavaju zdravlje, sve im se više spava, i što je najgore, vreme neprekidno prolazi. Otuda takva svest u njihovim glavama: lenjost, neznanje, neurednost, neodgovornost, a takvi se kasnije žale kako se živi loše, kako nemaju posla, kako su im male plate i kako im je država kriva za to. Osim kiše i snega, ništa drugo ne može pasti s neba. Svako je kovač svoje sreće, i zato se samo sopstvenim napornim radom može postići željeni cilj.

U narodu vladaju zastarela razmišljanja. Nema svesti o tome da treba živeti mnogo drugačije nego nekada. Stalno se govori o tome kako je nekada bilo idealno, a sada ne valja i treba da bude bolje. U redu, treba bolje, ali treba raditi na tome. Najlakše je sesti i pljuckati na ostale. To i jesu problemi zbog kojih još ne možemo da uđemo u Evropsku Uniju. Evropu definišemo kao vladavinu antihrista, kao zajednicu naroda među kojima vlada nesloga i nepoštenje i tvrdimo da nije tačno da se tamo može uspeti. Narodu nije potrebna Evropa, imamo mi našu Aziju! To je naša glupost i slabost. Evropa počiva na znanju, radu, redu i disciplini. U Evropi nema “Dolazim za 15 minuta“ na svakoj trećoj radnji. Nema kašnjenja na posao. Nema raspravljanja o nebitnim stvarima, jer treba biti deo rešenja, a ne deo problema. S obzirom na to da je u Srbiji najteže reći: „Ja sam kriv!“, narod je uvek protiv nekoga. Nema veze ko je u pitanju.   

Živeli smo u zajednici sa još pet država. Jedna po jedna su tražile da se odvoje. Na kraju su nas sve napustile. Nemoguće da smo samo mi ispravni, a da ni jedna od njih ne valja, i sa kojim pravom sada možemo da ih mrzimo. Treba staviti prst na čelo i zapitati se: „Pa možda sa nama nešto nije u redu?“ Ako mi od evropskih naroda ne naučimo da katolici i muslimani koji su trista godina ratovali, sada mogu da prave zajedničku Evropu, onda nismo zaslužili ni da postojimo kao država. Ne treba da se delimo prema nacionalnosti ili verskoj pripadnosti, već prema radu i neradu, znanju i neznanju. Treba da stvorimo Srbiju u kojoj će svaki gradjanin, bilo kom Bogu da se klanja, bilo koje nacije da jeste, bilo koju profesiju da ima, na svakom pedlju teritorije ove zemlje biti zaštićen. Lako se ujedinjujemo protiv nekoga, a teško za sebe. Najvažnije je da smo samo mi pametni, da su drugi glupi, a ti „glupi“ se svakoga dana sve više razvijaju i sve su dalje od nas. To su ona zastarela razmišljanja ali i pokušaji pojedinaca, uključujući i političare, da dokažu narodu da su nacionalisti. Da vole svoju zemlju. Taj patriotizam treba da se formira oko ideje stvaranja jednog zdravog, efikasnog i modernog srpskog društva. Oko podsticanja naroda da shvati da život ne traje večno. Čovekov najveći neprijatelj je vreme, a ko ispadne iz te trke, teško će se snaći u životu.            

Srpski narod je kao kolona ljudi u kojoj svaki čovek preko ramena nosi po dve vreće. Jednu ispred, u kojoj su njegove vrline, a drugu iza sebe, u kojoj se nalaze njegove mane. Svaki član kolone vidi samo svoje vrline, i mane onoga ispred sebe. Treba se ponekad okrenuti i malo pogledati vreću koju nosimo na leđima.

Iz svega što je rečeno, mislite li da je Srbija spremna i da može svima pružiti jednake mogućnosti? Promena Srbije znači promena svakoga od nas pojedinačno. Svesni smo toga da sada nije dobro, a to kako će nam biti u budućnosti, to zavisi samo od nas.

.Autor je dobitnik nagradnog putovanja u Nemačku na konkursu Evropa u školi


  •  

     

  •    Belgrade Security Forum

  •    

  •  

    Nacionalni konvent o Evropskoj uniji

  •  

     

  •  

    OCDoskop

  • Beta - novinska agencija

  • Privredna Komora Srbije

  • EurActiv.rs

  • Slovak Aid

  • Evropa Plus