KONTAKTUČLANITE SEPRESSLINKOVIDOKUMENTI

DUNAV

 
Piše: Klaudio Magris
 
Spuštajući se niz Dunav na ulmskim lađama vredni i uporni seljaci pretvarali su nezdrave močvare u plodnu zemlju. Švabija, jedno od središta stare Nemačke, na taj način preseljavala se u Banat i još danas, u rumunskom delu, u nekim selima se čuje švapski ili alemanski dijalekat, kao da ste u Virtembergu ili u Švarcvaldu.
 
Nemci, naravno, nisu bili jedini koji su dolazili. Bilo je i Slovaka, prvenstveno protestanata, Srba koji su u talasima pristizali vekovima pred nadiranjem Turaka, i još mnogih drugih naroda. Narodi se pojavljuju, svet drhti pred njihovom snagom, ali i oni ubrzo plaćaju danak zemaljskoj prolaznosti, pisao je doktor Šviker. Svi drhte pred svima, Turci pred carskim vojnicima koji zauzimaju Beograd, carski vojnici pred Turcima koji ga ponovo osvajaju. S godinama, decenijama i vekovima menjaju se statuti gradova i broj nacionalnosti i religija; u loncu ne prestaje vrenje, mešanje, topljenje, gorenje, trošenje.
 
Na kraju devetnaestog veka u Pančevu su postojala sekeljska sela; Bečkerek se ne seća da je bio španski grad. Sve do sredine devetnaestog veka ne može se govoriti o nacionalizmu ili o nacionalizmima; upravnik Mersi, pozvavši nemačke koloniste, nije želeo da germanizuje te prostore, već da ih naseli sposobnim seljacima i zanatlijama, koji bi pokrenuli prosvetiteljski napredak. Ti nemački kolonisti ustvari su mogli da budu i Rumuni ili Sloveni, primećuje Jozef Kalbruner, samo kada bi naučili i potom razvijali nemačku radinost i marljivost. Danas, pet glavnih zajednica koje zajednički žive u jugoslovenskoj Vojvodini , u mirnoj koegzistenciji zagarantovanoj Ustavom iz 1974, jesu Srbi, Mađari, Slovaci, Rumuni i Rusini, ali ima i manje brojnih naroda, kao što su Nemci, Bugari, Romi; ima i Bunjevaca i Šokaca koji su pre nekoliko vekova stigli iz južne Dalmacije, iz Bosne ili iz Hercegovine, svojatani, kao Srbi katoličke vere, i od Srba i od Hrvata, dok su oni, međutim, bili skloni da se smatraju posebnom zajednicom. Ko zna da li u toj idili – stvarnoj, iako prenaglašavanoj visokoparnom propagandom – još važi stara rumunska poslovica koja se pita: "Ko je još video zelenog konja i pametnog Srbina?" Baka Anka, koja mi to pripoveda bez nelagodnosti, potiče iz stare srpske porodice. Ko zna šta misle, u tom pogledu, Rajter Robert o Nemcima i Franc Libhard o Mađarima.
 
Tamo gde je verovatno najlepši, Dunav kod Budimpešte
 
U bratskim i miroljubivim zvaničnim izjavama sve razne etničke grupe uzajamno se hvale, priznajući jedne drugima najbolje osobine. U baka Anki, koja govori sve njihove jezike, nacionalnosti se, naprotiv, preklapaju i sukobljavaju. Da bismo stigli u Belu Crkvu prolazimo kroz rumunsko selo Straža, što joj pruža priliku da, zaboravljajući na voljenu baku Rumunku, Rumune nazove lopovima i odrpancima bez opanaka, među kojima se njen otac kretao, u kočijama, noseći u ruci baklju i pištolj. Pričajući sve najgore o Rumunima, hvali vredne i uredne Nemce, ali nešto kasnije, sećajući se s poštovanjem "rumunske otmenosti" predsednika Popeskua, u njeno vreme najvišeg sudskog činovnika u Beloj Crkvi, kaže da su se iza ljubaznog ponašanja Nemaca često krili tvrdoglavost i nečasna gramzivost pa ih naziva "ciganskim ološem, gorim od Cigana koji danas kupuju mercedese" i priseća se, iako je tvrdokorni antikomunista, okrutne fašističke okupacije i partizanske epopeje u snegu.
 
Najzagriženiji germanofil u Beloj Crkvi, koji je imao ne baš nemačko ime Ben Mates, jednom je u gostionici vikao kako želi da se kugla srpskim glavama, a baka Ankina majka koja je tuda prolazila, mirno mu je odgovorila: "U redu, Mates, danas vi nama, sutra mi vama". Zaista, brzo se vratilo milo za drago. U periodu između kraja ’44. i ’45. odigralo se nasilno iseljavanje Nemaca iz Banata i iz Bačke, njihova neselektivna deportacija u radne i koncentracione logore, koji su postajali i logori smrti, u ime kolektivne odgovornosti pripisane svima bez razlike, što je završilo kao vraćanje istom merom i progon na rasnoj osnovi. Kardelj, prerano preminuli slovenački komunistički lider, bio je jedan od retkih koji se protivio tim osvetoljubivim postupcima i koji je osuđivao progon društveno i ekonomski produktivnih zajednica.
 
Baka Anka se ljuti na Tita i na komunizam, iako se s nepokolebljivom nepristrasnošću seća nepravdi i društvenog jarma iz svog detinjstva, ali njena ljubav prema redu i njeno slovensko osećanje čine da voli Sovjetski Savez, zbog čega gleda s visine na Ameriku i Regana, "lošeg glumca koji, kad govori na televiziji, uvek izgleda kao da zabrinuto sluša svoje jevrejske šaptače". U mnoštvu predrasuda i istorijskih negodovanja čije je otelovljenje baka Anka, nalazi se, naravno, kao obruč na deblu drveta, i antisemitizam, koji, međutim, iznenada nestaje kada govori o advokatu Levingeru, koji je postao, u njenoj priči, personifikacija mudrosti i hiljadugodišnjeg jevrejskog dostojanstva.
 
(Deo iz knjige “Dunav”)

  •  

     

  •    Belgrade Security Forum

  •    

  •  

    Nacionalni konvent o Evropskoj uniji

  •  

     

  •  

    OCDoskop

  • Beta - novinska agencija

  • Privredna Komora Srbije

  • EurActiv.rs

  • Slovak Aid

  • Evropa Plus