KONTAKTUČLANITE SEPRESSLINKOVIDOKUMENTI

DUNAV, SVEDOK VREMENA

 
Piše: Mihal Ramač
 
Većina Evropljana smatra da je Dunav najveća evropska reka, jer deluje mnogo evropskije od Volge, kojoj pripada prvo mesto.
 
Volga je suviše daleko i protiče kroz samo jednu državu. I Dunav pamti vremena kad su ga svojatale jedna ili dve države, ali je i tada pripadao, služio i povremeno prkosio svim narodima koji su živeli na njegovim obalama. Tačnije, prvo je imao posla s ljudima. Narodi su se pojavili mnogo kasnije. Srednje Podunavlje naseljeno je između 35000. i 25000. godine stare ere. Od tog doba Dunav istovremeno povezuje i razdvaja ljude. Od tog doba Dunavom iz dalekih krajeva stižu i u još dalje krajeve odlaze najnovija dostignuća nauke, tehnike i umetnosti. Od tog doba Dunavom i njegovim pritokama u daleke krajeve putuju umotvorine i rukotvorine ljudi koji su živeli u našim krajevima. Od tog pradavnog doba ljudi koji žive na njegovim obalama dele se na osvajače i oslobodioce. Jedni obrađuju zemlju, grade i stvaraju. Drugi otimaju, pale i ruše. Svi ga smatraju svojim dok se ne promene okolnosti i dok se ne pomere granice. Uloge se iz veka u vek menjaju. Trajna je jedino želja da se posle svakog rušenja obnavlja i gradi.
 
Tokom kamenog doba, Srednje Podunavlje je u dva navrata bilo kulturno središte Evrope. Između 7000. i 5500. godine pre nove ere u području Đerdapa, u Lepenskom Viru, razvija se kultura koja načinom života, te zanatskim i umetničkim ostvarenjima daleko prevazilazi dostignuća savremenika u ostalim delovima kontinenta. Nigde drugde u Evropi u ono vreme nije se živelo bezbedno i lagodno kao u đerdapskoj zavetrini. To je i omogućilo ovdašnjim stanovnicima da razmišljaju o smislu života, maštaju i stvaraju umetnička dela. Hiljadu godina kasnije, između 4500. i 3500. godine, teritorija našeg Podunavlja opet je postala kulturno središte praistorijskog sveta. Na mestu današnje Vinče, nedaleko od Beograda, razvilo se veliko naselje podunavskih zemljoradnika, metropola jedne od najblistavijih kultura evropske praistorije. Ostaci te kulture, otkriveni stotinama kilometara daleko od njenog središta, svedoče da su tadašnji ljudi neumorno putovali, trgovali i – današnjim rečnikom rečeno – plodno razmenjivali saznanja i iskustva.
 
Na veliku istorijsku scenu Dunav izlazi u vreme pohoda na Skite persijskog cara Darija 513, te ratova Aleksandra Makedonskog sa Getima 335/336. pre naše, hrišćanske ere. Darije je, koliko je poznato, izgradio prvi most na Dunavu. Bio je od drveta, za jednokratnu upotrebu. Prvi kameni most na ovoj velikoj reci izgradio je rimski imperator Trajan početkom drugog veka naše ere. Projektovao ga je slavni Apolodor, arhitekta iz Damaska. Da bi se postavilo osamnaest kamenih stubova, glavni tok privremeno je skrenut u jedan rukavac.
 
Šireći carstvo na sve četiri strane sveta, Rimljani su zagospodarili dunavskim obalama početkom naše ere i ostali su na njima tri i po veka. Dunavom su plovili ili prelazili preko njega i slavni imperatori Marko Aurelije, Hadrijan i Trajan. Osvajači donose zaista novu eru. Donose nešto dotle neviđeno: organizovanu, uređenu državu. U varvarske krajeve stiže rimsko pravo. Stiže jezik Cicerona, Vergilija i Ovidija. Rimska država u Podunavlju gradi puteve, utvrđenja, naselja, zatim i prve gradove. U gradske kuće i palate uvodi se vodovod i kanalizacija. Na fasadama se postavljaju skulpture i reljefi. Državne i privatne zgrade ukrašavaju se mozaicima. U dugim zimskim noćima čitaju se knjige donete iz prestonice. Rađa se tržište: na gradske pijace stiže roba iz okoline, ali i iz dalekih krajeva.
 
Mladi dunav u svom gornjem toku
 
Proizvodi iz Podunavlja i unutrašnjosti Dunavom i Savom šalju se na Apenine. Širi se poštanska mreža. Za vojskom na osvojene teritorije dolaze školovani činovnici, arhitekti, inženjeri, lekari, stručnjaci različitih profila, trgovci, zanatlije. S njima u pogranične provincije prodire kultura i duh tadašnjeg centra sveta. Do naših vremena sačuvani su samo ostaci ostataka uređenih gradova i naselja. Oni svedoče da su u ovim krajevima, duž ove moćne reke, radili vrhunski graditelji i umetnici. Pokoreni varvari, mahom stočari i ratari, u početku nisu s oduševljenjem gledali u svakom pogledu nadmoćne osvajače. Kasnije postepeno prihvataju ono što im se dopalo. A imalo se šta naučiti i prihvatiti, od graditeljskih, ratarskih i kuvarskih veština do mode. Vremenom viđeniji starosedeoci daju sinove u rimske škole, sklapaju se mešoviti brakovi...
 
Karakalinim ediktom 212. godine svim slobodnim građanima provincija dato je rimsko građansko pravo. Svake naredne decenije provincijalci, pa i mnogi potomci varvara, uspinjaće se na sve više stepenice rimskog društva. Osamnaest vekova kasnije, veći deo evropskih teritorija koje su pripadale Rimskom carstvu naći će se, voljom njihovih stanovnika, u Evropskoj uniji.
 
Seoba naroda donosi nove sudare osvajača i branilaca, rušilaca i graditelja. Navedene pojmove uvek treba uzimati relativno. Na to nesvesno podseća još Ajnhard, životopisac Karla Velikog, koji potkraj VIII veka ponosno beleži: „Koliko je bilo bitaka i kolika se krv prolila, svedoči Panonija bez stanovnika; oblast gde se nalazila kaganova prestonica ostala je pusta, da se ne vidi trag ljudskom naselju. U ratu je uništeno celokupno avarsko plemstvo, sva slava je propala i sav novac, i odvajkada sakupljano blago je razneseno. Ne pamti se nijedan rat u kojem su se Franci više obogatili i umnožili svoje blago. Oni koji su dotle izgledali siromašni našli su u prestonici toliko zlata i srebra, nakupili u bitkama toliko dragocenog plena, da se zaista može reći: ono što su Avari od drugih naroda ranije nepravedno ugrabili, to su sada Franci Avarima pravedno preoteli“.
 
Ni današnji politički propagandisti ne bi ubedljivije objasnili razliku između pravednog i nepravednog rata i efikasnost, odnosno besmislenost takve propagande. Hroničari osvajanja/oslobađanja Vukovara 1991. i rušenja novosadskih mostova od strane NATO-a 2000. nisu ni čuli za citiranog Ajnharda, ali u potpunosti slede njegovo učenje. Ako su to bili poslednji ratovi na Dunavu, buduća pokolenja lakše će oprostiti rušiocima. Ako ne bude više ratova, Dunav će biti reka koja samo spaja i zbližava Evropljane svih vera i nacija. U protivnom – i ubuduće će biti reka koja razdvaja i deli, nemi svedok nastajanja i nestajanja država, uspona i iščezavanja malih i velikih, civilizovanih i varvarskih naroda.
Ljudi i dela njihovih ruku su prolazni. Dunav ima izvor i ušće, ali nema kraja.
 
Autor je publicista, donedavni glavni i odgovorni urednik lista Danas)

  •  

     

  •    Belgrade Security Forum

  •    

  •  

    Nacionalni konvent o Evropskoj uniji

  •  

     

  •  

    OCDoskop

  • Beta - novinska agencija

  • Privredna Komora Srbije

  • EurActiv.rs

  • Slovak Aid

  • Evropa Plus