KONTAKTUČLANITE SEPRESSLINKOVIDOKUMENTI

DUNAVSKI DNEVNIK

 
Piše: Aleksandar Gatalica
 
Za nekoga ko je odrastao na Dunavu ili od njega zavisi, lako je da piše o ovoj reci. Moj slučaj je drukčiji: ne jedem ribu od rođenja, te nisam zagriženi pecaroš. Na Dunav izlazim kod keja “25. maj” i reklo bi se da o ovoj reci nemam šta da napišem, pa ipak...
 
Dunav je toliko velik, širok i dugačak – i u vremenskom i u prostornom smislu – da i jednom “dunavoignorantu” na neki način obeleži život, evo kratkog dnevnika mojih emotivnih susreta sa Dunavom.
 
1953. godina
 
Vele da je moj otac, koji se rodio i odrastao u Smederevu, bio najbrži i najspremniji preplivač Dunava u mladosti. O tome sam slušao najpre priče od njegove braće i ponešto od rođene sestre koja je govorila da je otac – potajice od svoje majke, moje babe – preplivavao Dunav za opkladu. Pitao sam ga mnogo kasnije kako je to izgledalo i da li je to tačno, pošto je Dunav kod Smedereva i širok i brz i virovit. Potvrdio mi je da je preplivavao. Da bi se na tom mestu preplivala velika reka, potrebno je plivati ukrivo, rekao mi je, kada se pliva od smederevske na suprotnu stranu, Dunav nosi udesno i plivač praktično mora da preplivava zamišljenu dijagonalu prema levoj strani da ne bi isplivao nekoliko kilometara nizvodno. U suprotnom smeru, naravno, sve je naopako: plivač pliva udesno da bi ikako stigao nazad na molo sa kojeg je krenuo.
 
1974. godina
 
Venčani kumovi mojih roditelja žive u Bačkom Monoštoru, mestašcu blizu granice sa Mađarskom i Hrvatskom. Tamo se Dunav račva u mnoštvo rukavaca i pravi je raj za komarce, štuke i pecaroše. Naš kum je strastveni pecaroš i po čitav dan priča o štukama koje su bile “ovolike” i “onolike”. Kad god sam ja bio sa njim, pecanje je bilo živa muka. Čeka se od ranog jutra do popodne. Mali komadi vraćaju se u vodu, a ona prava štuka dođe na mamac tek predveče. Ali, nema veće radosti i ponosa za pecaroša kad “kapitalka” ipak poseti njegov mamac. Kući se ide biciklima (lokalni izgovor: biciglima) i zvoni se na sav glas, a svakomalo ta ribarska procesija zastane, jer neki poznanik hoće da vidi štuku. Kada je osmotri, kaže: “Povelika... ali sećaš se one godine kada si bio na rukavcu, pa upecao štuku. Kada si je zakačio za korman bicigla, rep joj se otegao skoro do prašine”. Uveče se ta štuka, naravno, sprema, ali je pisac ovih redova ne jede, kao ni fiš-paprikaš, te se za njega sprema posebna bela vešalica, kao za nekog invalida... Ali, takav je život na dunavskim rukavcima.
 
2000. godina
 
Bombardovanje je prestalo. Milošević je još na vlasti. Indrustrija i dalje ne radi. Nema šta da zagađuje Dunav. Odlazimo u posetu očevom bratu koji ima sojenicu na Dunavu, malo iznad Smedereva. On kaže: sada se kupajte u Dunavu, pošto je on ove 2000. najčistiji. Stvarno, ulazimo u vodu i gazimo bosim nogama nešto što je najmekše i najprijatnije za nožni taban: rečni mulj. Vadimo ga iz vode i puštamo da nam se, kao kad smo nekad bili deca, otopi u ruci. Dunav je te godine zaista bio najčistiji...
 
2004. godina
 
Kao član Uprave Srpskog PEN Centra pozvan sam da učestvujem na konferenciji u Bukureštu. Nikad nisam bio u svojoj staroj postojbini, odakle mi je poreklom prabaka, pa sam kao relativna neznalica, uzeo kartu da vidim koji je najbolji put. Karta je kazala da je do Bukurešta najkraće preko Kragujevca i Zaječara. Tako sam i učinio, no to se pretvorilo u pravu avanturu. Taj put niko ne bira kada ide ka Bukureštu i njime treba proći korz mali deo Bugarske, pa kod Vidina Dunavom preći u Rumuniju. Kada sam prelazio srpsko-bugarsku granicu, već su me carinici upitno gledali, kada sam ušao u Bugarsku, činilo mi se da vozim jedini automobil. Uskoro je nestalo asfaltnog puta i kada sam na kraju makadamom stigao na bugarsko-rumunsku granicu, konstatovao sam da se u Rumuniju ne prelazi mostom, nego skelom. Jedva sam se sporazumeo sa skeledžijom (on ne govori nijedan jezik osim rumunskog, a ja, avaj, jezik svoje prabake nisam naučio) i prešao u Rumuniju, gde su me zapanjeno dočekali rumunski carinici. Na konferenciju sam ipak stigao, a kada sam se vraćao krenuo sam poznatim (i dužim) putem ka Temišvaru. I u povratku ponovo Dunav. Kod Đerdapa je najveći i najlepši. No, i kada se pređe na srpsku stranu, on je stalni pratilac. Nema valjda dela Srbije koji je lošije obeležen drumskim znakovima. Deo Srbije oko Gornjeg Milanovca nema putokaze po trideset i više kilometara. Hteo sam da se nekako dokopam auto-puta, ali sam izgleda kružio i svakomalo izlazio na Dunav. Bio je lepši svaki sledeći put od prethodnog. Padalo je veče, a samo me je strah da se ne izgubim sprečavao da u njemu više i potpunije ne uživam.
 
2008. godina
 
Izlazi drugo izdanje moje knjige “Beograd za strance”. U ovom izdanju dodajem i jednu od najboljih priča koju sam napisao “Beogradski gnjurac”. Priču pišem u Magrisovom Trstu, sve misleći na njegov “Dunav”. U priči je reč o neverovatnom gnjurcu, koji je naučio tajni riblji zanat i može da na dnu reke provede ako niko drugi. Ime mu je Ismail iz Vidina, ili Ismail Vidinski. Taj Vidinski brzo počinje da liči na neku ribu, i ljude sa suva sve više da prezire. Korisni su mu samo utoliko što svoje gnjuračko umeće može skupo da naplaćuje. Kako provodi sve više vremena u vodi, počinje sve više da nalikuje ribi, no nezamenljiv je – tako stran ljudskom pogledu – jer u svojim groznim “kožnim bisagama” te ustaničke 1804. godine može da prenosi začine za Turke i tajne depeše za obe strane. Kada ustanak prođe, Vidinski se smri na dnu Dunava. Izlazio je samo jednom do dvaput na sat da uzme vazduh i vraćao se u svoj “tihi rečni dunavski stan” na dnu reke...
 
Suton na delti Dunava

 


  •  

     

  •    Belgrade Security Forum

  •    

  •  

    Nacionalni konvent o Evropskoj uniji

  •  

     

  •  

    OCDoskop

  • Beta - novinska agencija

  • Privredna Komora Srbije

  • EurActiv.rs

  • Slovak Aid

  • Evropa Plus