KONTAKTUČLANITE SEPRESSLINKOVIDOKUMENTI

Evropa Plus -. April 2009

 

BARAK OBAMA PREDSEDNIK ILI MESIJA

ZAŠTO OBAMA?

Piše: Aleksandar Gatalica

Zaista zašto se glasilo Evropskog pokreta u Srbiji posvećuje u celosti predsedniku SAD Baraku Obami? Ovakvo pitanje ipak mogu da postave samo oni koji sriču politička slova i koji još nisu čuli za simpatičnu doskočicu da je Evropa "uska traka tla" između Atlatika i Crnog mora. Šta god neko mislio o globalizaciji, izborom za predsednika SAD, Obama je postao pomalo i predsednik sveta, pa i Evrope, pa i Azije, pa i oba pola. Oba pola - naročito, jer ovaj novi predsednik predstavlja se kao sasvim novi: iz teksta Milana Simurdića vidi se da Amerika namerava da samanji svoju potrošnju nafte i zaista da počne da razmišlja o klimatskim promenama, a ova tvrdmka delovala je gotovo kao naučna fantastika do pre samo nekoliko meseci.

Ali, Obama je još po mnogo čemu neobičan predsednik. Prema tekstu Dragana Živojinovića on je i talentovan pisac, a ne samo predsednik. No, predsednikovanje je sada na prvom mestu, a memoari će sačekati 2012. ili 2016. godinu kada će ovaj predsednik završiti mandat. Prema tekstovima dvojice master studenata Međunarodne politike Marka Kovačevića i Miloša Petrovića, očekivanja sviju od njegovog mandata takva su da gotovo niko ne sumnja da će korenite promene biti sprovedene, već se jedino svi pitaju kada i u kojoj meri. No, tu je i članak Nikolaosa Stavroua "sa lica mesta", to jest iz Vašingtona koji opominje: šta ako su odnosi unutar najveće sile sveta komplikovaniji nego što to pokazuje puka verbalna i pojavna manifestacija novog predsednika? Manimo se teorija zavera. Dok se ne dokaže da ovim svetom vladaju "sedam najuticajnijih nepokretnih deda", smatrajmo da to i ne postoji.

Ono što, međutim, postoji, a jasno se da zaključiti nakon čitanja Stavrouovog teksta, jeste da u Vašingtonu zaista nepobitno kohabitiraju nevidljivi uticaji i potrebe da se američko društvo obnavlja titanskim smenama privilegovanih investitora (u privredu, i politiku, naravno).

Kada se zato na kraju saberu svi tekstovi zaključak je samo jedan: najmoćniji čovek sveta predstavlja i svetske ruke, i svetske noge, i svetska leđa (koja se, uprkos liberalnom stavu neće savijati pred terorizmom), ali um - svetski um on izgleda ipak, kao neki shizofrenik, mora da deli sa mnogima. Da li će se izboriti da misli svojom glavom, ostaje da se vidi. Ako će iko to danas moći, to će biti Barak Husein Obama.

Aleksandar Gatalica
Urednik Evrope + 

HARIZMATIČNO LIDERSTVO I OBAMIN MANDAT

Rizikukući da posle mog teksta splasne entuzijazam ljudi u pogledu "fenomena Obama”, moram ovde ponuditi nekoliko teza u pogledu "očekivanja” i postaviti njegov izbor na mesto najuticajnijeg čoveka na svetu u određeno istorijsko okruženje.

Piše: Nikolaos A. Stavrou

Obamin izbor - neverovatan kakav jeste - ponavlja istorijske periode koji se povode za konkretnim okolnostima. Njegov izbor pada u vreme najveće krađe sa predumišljajem američkih dobara. U takvoj situaciji od Obame se očekuje da kanališe javni bes zbog neverovatnih razmera finansijske korupcije u mirnije tokove i time utre put pojavi nove generacije nitkova.

Arnold Tojnbi pionirski posmatra teoriju ciklične smene istorije, ali on, recimo to, ima u vidu "dugačke cikluse" - po sto godina i duže. U novijoj istoriji, ciklusi su se skratili, da bi odgovarali brzini naše civilizacije, ali njihova uloga ostala je ista: ciklične smene ponavljaju političku mitologiju po kojoj birači uvek odlučuju da spasavaju demokratiju izborom "harizmatične osobe" koja će, u krajnjem, postaviti stvari na noge.

Štaviše, gotovo je istorijska činjenica da "harizmatičnim liderima" prethode ili za njihovim mandatom slede ekonomske, socijalne ili političke krize. Pogledajmo ovako: svako ko je izabran posle katastrofe iz 1929. koja je potresla svet morao je biti "harizmatičan”. Nije bilo potrebno mnogo više od nekoliko dobro konstruisanih i jasno artikulisanih trivijalnosti da podupru Ruzveltovu "harizmu". U atmosferi straha, niko nije opazio da se ekonomska depresija nastavila sve do 1938, a tek nekoliko ljudi se upitalo zašto se to dogodilo, ali će Drugi svetski rat ubrzo obrisati svako spominjanje 1929-te. U ta mračna vremena psihološki delotvorno zamazivanje iz Ruzveltovog inauguracionog govora "Jedina stvar koje treba da se plašimo je strah sam" bilo je dovoljno da umiri ljude. To je učinilo da se ljudi osećaju dobro usred mizernog stanja; to je takođe zaštitilo lopove bilo kakve kazne i formiralo novu klasu pokvarenjaka koja je izašla na scenu.

Ustvari, Franklin Ruzvelt je predsedavao najvećem transferu bogatstva od trustovnih barona prema novoj klasi finansijera čiju je središnju poziciju učvrstio Drugi svetski rat. Posle ovog rata Sjedinjene Države će se pojaviti kao najuticajnija industrijska sila i uskoro će iskovati globalni finansijski sistem da bi ovo stanje očuvali. Štaviše, ranih šezdesetih godina 20. veka pojavili su se zlokobni znaci da se zemlja okreće u pravcu koji preti srcu demokratskih vrednosti. Predsednik Dvajt D. Ajzenhauer, novopečeni liberal, okarakterisao je to kao pretnju "vojno-industrijskog kompleksa”. Četrdeset godina kasnije, onaj "industrijski” deo preobraćen je i "obaveštajno-vojno-finansijski” sector ga je nanovo definisao. Sada smo svedoci pretećeg narastanja tog novog fenomena, to jest "obaveštajno-industrijsko-finansijskog” establišmenta koja je već u osnovi promenio ekonomske zakonitosti i proizvođače dobara, radnike, smestio na začelje te ekonomske skale. To je okruženje u kojem "harizmatični vođa" sa dobrim namerama, ali zbilja malo izbora, treba da izvede čuda ili u najmanjem da nas učini srećnim, uz slogan "da, mi to možemo”.

Barak Obama ponavlja ovaj istorijski model u kraćem vremenu, igrom koju igra na kraju ere Regan-Stariji Buš. Ranih devedesetih glavni finansijeri prigrabili su veliki deo bogatstva i pozicionirali se da bi stekli - i to što jeftinije - skrhane infrasturkture Balkana, Istočne Evrope i Rusije.  U Americi ovo skandalozno doba postalo je poznato po inicijalima "S&L". Percipirano je po kolapsu polubankarskog sistema poznatog kao "Štednja i zajmovi" ("Savings and Loans"). Kao i danas, pljačka je bila ogromna, a to znači da su krivci ostali nekažnjeni. Preko šest milijardi dolara je pronevereno za poslednje dve godine vladavine Buša sarijeg. I kao danas, novcem poreskih obveznika pokrivene su bankrotirane institucije, da bi "sprečili kolaps celokupnog sistema", rečeno nam je tada; familijarni refren, zaista.

Bil Klinton, i sam umešan SnL skandal, izabran je za predsednika u pravom trenutku i u Vašington je stupio propovedajući "nadu i oprost" za sve pokvarenjake. Njegov glavni posao bio je da većini nas obezbedi da "nastavimo dalje” i da se ne osvrćemo preterano u prošlost, čak ni u onu nedavnu, te da ne gubimo vreme postavljajući nepotrebna pitanja na temu S&L skandala. U tome je uspeo u velikom stilu. Zaštitio je S&L hulje i na njegovo predsednikovanje sada se gleda kao na "stara dobra vremena". Mlađi Buš stupio je potom na scenu. Uvek je osećao da mora da se takmiči s ocem Bušom i s obzirom na takvu prošlost, izgleda je bio spreman na započinjenje većih ratova i većih skandala. Finansijski kolaps 2008. načinio je patuljastom S&L prevaru. Buš mlađi iza sebe ostavlja globalnu finansijsku propast, a američke poreske obveznike opterećuje milionima milijardi doprinosa da bi se obezbedilo blagostanje bankarskih fondova. Kao što je devedesetih učinio njegov otac, i Buš mlađi sada će se vratiti u Teksas. Novi predsednik preuzeo je kancelariju 20. januara 2009. Njegove obaveze određuju oni koji su napustili poličku scenu. Prvi i najvažniji Obamin zadatak je da učini da se osećamo dobro. Progon prevaranata ili opljačkanog može naškoditi partiji. Ukratko, očekivanja establišmenta su da će novi predsednik upotrebiti svoju harizmu da nas sve ubedi da je osećati se dobro i biti dobro jedno te isto. Kao što dve njegove knjige ("Snovi mog oca" i "Smelost nade") potvrđuju, Obama je zbilja inspirativna figura. Ali, ta vrlina ne garantuje i "rešavanje problema".

(Autor je profesor međunarodnog prava i političke teorije, Hovard univerztitet)

OBAMA I ENERGIJA

Svet se promenio, naglasio je u svom inauguracionom govoru novi američki predsednik Obama. Međutim, SAD su spremne da ponovo predvode svet i da ostanu pozitivna svetska snaga, ističe - sa velikim globalnim očekivanjima dočekan - prvi Afroamerikanac u Beloj kući.

Piše: Milan Simurdić

Trebalo bi prostora i vremena da se obrazloži šta sve to može da znači za najmoćniju državu savremenog sveta. Jedno je sigurno - a to je pokazala i prva evropska turneja Obame - u američkom pogledu na svet na scenu stupa potisnuti pragmatizam i realnost međuzavisnosti. Svet jeste postao ravan, ali to ne znači jednostavniji, predvidljiviji i mirniji. Umesto unipolarnosti, pomalja se multipolarni svet novog veka, drugačiji od multilateralizma iz prošlog. Kako se to odražava na energetsku politiku SAD, države u kojoj je dostupna i jeftina nafta sinonim za blagostanje i mobilnost - specifičnu za američki način života? Nafta je energent koji pokreće 96% američkog saobraćaja i transporta. Istovremen je i jedan od glavnih pokretača američke spoljne politike i interesa u svetskim poslovima.

SAD su najveći globalni potrošač nafte. Jedan od četiri barela dnevno sagori se u SAD. Sa 5% svetskog stanovništva SAD troše jednu četvrtinu svetske ponude energije, a 40% energije u SAD potiče od nafte. Američke rezerve čine samo 3% ukupnih svetskih rezervi. Već više od tri decenije domaća proizvodnja nafte u SAD ne zadovoljava ni polovinu potreba. Konstantno raste potreba da se obezbedi sigurno, pouzdano i dostupno snabdevanje crnim zlatom. Nafta je od medicinskog eliksira sa sredine XIX veka brzo postala geopolitički eliksir XX, a nema naznaka da će uskoro biti drugačije. Rezerve nafte se smanjuju, uglavnom su koncentrisane (skoro dve trećine) na nestabilnom i za SAD delikatnom Bliskom Istoku i u državama sa kojima SAD imaju složene odnose. Dodatno, rezerve su u posedu nacionalnih naftnih kompanija (oko četiri petine) za koje su dragocena i multinamenska politička alatka. Broj kupaca i svetska tražnja nafte brzo raste, pogotovo u Aziji (Kina i Indija, pre svega). Potrošnja u Aziji bi do 2030. mogla da pretekne američku, što može da rezultira nadmetanjem, ne samo političkim i ekonomskim, za svaki barel nafte.

Već nekoliko američkih predsednika ističe da će SAD učiniti "energetski nezavisnom". Slične poruke su se mogle čuti i u ovoj kampanji. Nova američka administracija upravo to ima za cilj, ali je to sada potkrepljeno i odgovorajućim programom i politikom. Još kao senator, Obama je 2006. govorio da je nafta, uprkos vojnoj moći i ekonomskoj dominaciji, "Ahilova peta" najjače države na svetu koja bez nje "ne može da živi". Izračunao je da svakog sata SAD za uvoznu naftu plate 18 miliona dolara, što predstavlja odliv ogromnog kapitala u ne uvek naklonjene ili prijateljske države. Ukazivao je da je zavisnost od nafte najveća pretnja nacionalnoj bezbednosti, te da SAD ukoliko žele da ojačaju sopstvenu bezbednost i da kontrolišu spoljnu politiku nemaju drugog puta nego da odlučno krenu putem energetske nezavisnosti.

Ove ideje su ojačane u planu nazvanom "Nova energija za Ameriku" u kojem tandem Obama-Bajden ocenjuje da je zavisnost od nafte jedan od najvećih izazova sa kojim su se SAD ikada suočavale. Potrebna je brza i odlučna akcija kako bi se transformisala cela američka privreda-od automobila i goriva do fabrika, stanova i zgrada. Izazov je bez presedana: suprotstavljanje zavisnosti od strane nafte, rešavanje moralnih, ekonomskih i ekoloških aspekata klimatskih promena i izgradnja čiste energetske budućnosti od koristi za sve Amerikance. Plan sadrži investiranje 150 milijardi dolara u narednih 10 godina što bi trebalo da stvori 5 miliona novih radnih mesta; smanjenje uvoza nafte u narednih 5 godina u količini sadašnjeg uvoza iz Saudijske Arabije i Venecuele; dovođenje na puteve milion hibridinih automobila do 2015; podizanje stepena učešća struje proizvedene od obnovljivih izvora energije za 10% do 2015, odnosno 25% do 2025; uvođenje programa redukcije emisije štetnih gasova i njihovo smanjenje za 80% do 2050. Postavljanje nobelovca - fizičara Čua za ministra energije, umesto u prošlosti najčešće pojedinaca sa naftaškim poreklom, primljeno je kao potvrda "zelenog pravca" u energetskoj politici nove administracije. Predstavljajući novog sekretara Obama je rekao da će energija biti vodeći prioritet njegovog predsedavanja i odlučujući test našeg vremena.

Koliko god teško bilo napraviti program i realizovati ovako ozbiljan otklon od klasičnih fosilinih goriva, pogotovo nafte, na unutrašnjem planu, još složenije izgleda njihova ugradnja u spoljnu politiku i odnose sa svetom. Karterova doktrina je 1980. proglasila nesmetani tok nafte iz Persijskog zaliva za vitalni američki interes koji se treba štititi svim sredstvima, uključujući vojnom silom. Analitičari su ukazivali da raspored američkih trupa u inostranstvu suštinski prati globalne izvore i tokove nafte. Brojna savezništva stvarana tokom XX veka, ali i sporovi imali su dobrim delom pozadinu u velikoj žeđi za naftom. Promene koje se najavljuju su, kako to ukazuju pojedini posmatrači, istovetne obimu onih koje je izazvao projekat "Menheten" (atomska bomba) ili program "Apolo" koji je odveo čoveka na Mesec.

Prvi koraci nove administracije na spoljnom planu primetno stavljaju naglasak na klimatskim promenama i potrebi globalnih napora za sprečavanje potencijalnih teških, još nedovoljno sagledanih posledica zagrevanja zemljine kugle. U fokusu su obnovljivi izvori energije. Zapravo, preko jačanja klimatske bezbednosti se pojačava i sopstvena energetska bezbednost i smanjuje korišćenje fosilnih goriva, prvenstveno nafte. Može se samo zamisliti šta bi za odnose u svetu donelo smanjenje američke tražnje za naftom, ekonomski i (geo)politički, praćeno tehnološkim primatom u novim izvorima čiste energije. Hroničari su zabeležili da je Karter, inače takođe veoma naklonjen smanjenju američke zavisnosti od uvozne nafte i obnovljivim izvorima energije postavio solarne panele na Belu kuću. Naredni stanar, Regan je demontirao panele. Obama je tokom kampanje najavio njihovo vraćanje na krov svog novog doma. Da li je to početak nove "zelene" doktrine?

(Autor je predsednik Foruma za međunarodne odnose Evropskog pokreta u Srbiji)

OBAMA PREDSEDNIK I PISAC

Kao što su vatri potrebni preduslovi da bi gorela, i harizma traži okolnosti kako bi sijala. Da li bi bilo Čerčila da nije bilo Hitlera, ili Napoleona da nije bilo francuske buržoaske revolucije? Isto tako, pitanje je da li bi se Amerika okrenula Obami i u njemu videla "nadu i promenu".

Piše: Dragan Živojinović

Iako je i pre njega bilo predsednika SAD koji su objavljivali knjige, Barak Obama je čini se, uspeo sve da ih zaseni. Ne samo zato što se prošlost zaboravlja, pa se bivših predsednika i njihovih knjiga sećaju samo oni kojima je to posao, već i zbog neverovatnog dara da okuplja ljude, Barak Obama je danas najsjajnija zvezda političkog neba Amerike i sveta. Teoretičari bi ovo nazvali harizmom, ali ako budete pažljivo pročitali ove dve knjige i malo se više pozabavili njegovom biografijom, shvatićete da te harizme nije uvek bilo i da je Obama do nje teško došao. Iako neke talente dobijamo rođenjem, harizma se, kažu oni koji poznaju ovaj koncept, ne nasleđuje, ona se stiče.

Pored toga, neke stvari ne zavise od nas, jer kao što su vatri potrebni preduslovi da bi gorela, i harizma traži okolnosti kako bi sijala. Da li bi bilo Čerčila da nije bilo Hitlera, ili Napoleona da nije bilo francuske buržoaske revolucije? Isto tako, pitanje je da li bi se Amerika okrenula Obami i u njemu videla "nadu i promenu" da nije bilo ratova u kojima je Amerika krvarila, i na kraju, ekonomske krize u kojoj je gubila bogatstvo i snove preko noći. U svakom slučaju, kada je 20. januara ove godine pred prepunim Kapitolom i nikad većim TV auditorijumom, položio zakletvu i postao 44. Predsednik SAD, Barak Obama je kao prvi Afroamerikanac na ovom mestu samo formalno otpočeo nešto što je počelo mnogo godina ranije i što možemo nazvati stvaranjem istorije.

Važan deo toga nalazi se i u njegovim knjigama. Pišući o jednom velikom čoveku, istina iz drugog vremena i iz druge imperije, francuska spisateljka Margerit Jursenar je u pokušaju da opiše život Hadrijana  kazala kako je, da bismo rekonstruisali misao jednog čoveka potrebno da shvatimo šta je čitao. Knjige nas zaista grade kao što i mi stvaramo knjige, ali isto tako i ono što pišemo može dosta reći o nama. Iako je Obama predsednik nešto drugo u odnosu na Obamu pisca, i premda je teško prodreti u tajne političkog odlučivanja i načine na koji se političke odluke donose, verovatio da se deo odgovora na prethodna pitanja može naći u ove dve, neobično iskrene i emotivne knjige.

Knjiga "Snovi moga oca - priča o rasi i nasleđu" (EVRO- Đunti, Beograd, 2008, str. 471, cena 864 dinara) prva je Obamina knjiga i objavljena je 1995. Njen pisac je tom knjigom, možemo to i tako reći, tragao za sobom i sopstvenim identitetom. Kao dete iz braka bele žene iz Kanzasa i crnog muškarca iz Kenije, kojima su se životni putevi ukrstili dok su studirali na Havajima, malom Bariju (kako su ga zvali) bile su potrebne godine, da ne kažemo decenije da bi "spoznao sebe" to jest da bi od Barija postao Barak (prihvatajući tako činjenicu da je drugačiji od drugih). Svoga oca, koga je posle razvoda sa njegovom majkom sreo samo još jednom, upoznavao je preko drugih: majke, sestre, brata, bake i dede, iz priča njegovih kolega i drugih važnih epizodnih ličnosti koje se pojavljuju u ovoj emotivnoj i ličnoj priči. Na taj način otkrivajući svoje korene, otkrivao je i sebe. Slično Andrićevoj "Prokletoj avliji" gde o ličnostima saznajemo iz priča drugih, i ovde je jasno pokazano kako postojimo i kad smo kod sebe samih, ali i način na koji nas drugi vide u njihovim percepcijama. Sama knjiga se inače pored odličnog predgovora za izdanje iz 2004. godine i uvoda, sastoji još iz tri poglavlja koji prate Obamin život (Poreklo, Čikago i Kenija). Knjiga je prepuna divnih opisa, ličnih ispovesti, izbrušenih emocija i daje sliku odrastanja u svoj kompleksnosti. Ukratko, ovo je tužna knjiga, ali bez tuge koja vas umrtvljuje, već s tugovanjem koje vas podstiče da živite.

Druga knjiga Baraka Obame "Smelost nade - o američkom snu i kako ga ponovo ostvariti" (Interkomerc, Beograd, 2008, str. 436, 1.839 dinara) objavljena je 2006. Nju sada piše čovek koji više nije samo Afroamerikanac u traganju za identitetom i korenima, već je ovde reč o čoveku koji je postajao nacionalna i svetska politička zvezda. Nakon čuvenog govora održaog na Konvenciji Demokratske stranke u Bostonu 2004. godine i pobede na izborima za Senat SAD gde je predstavljao državu Ilinois, Barak Obama je sve češće bivao na stranicama svetskih časopisa, gost u TV emisijama i mogući kandidat na predsedničkim izborima 2008.

U tom smislu ova knjiga predstavlja i njegov politički program.  Sastoji se od prologa i epiloga, kao i od devet poglavlja (Republikanci i demokrate; Vrednosti; Ustav; Politika; Prilika; Vera; Rasa; Svet van naših granica; Porodica) i u njima se Obama osvrće na najvažnije probleme s kojima se Amerika danas suočava. Za razliku od prethodne knjige, pored iskrenosti koja je ostala vrlina, ovde provejava Obama koji je pragmatičan, koji uči na sopstvenim greškama i čvrsto grabi putem koji mu je sudbina zacrtala. Pored nade i američkog sna, knjiga daje sjajnu sliku američkog političkog i društvenog života na početku 21. veka.

Sve u svemu, naša čitalačka publika je imala veliku privilegiju da se obe Obamine knjige pojave na srpskom jeziku (u sjajnom prevodu koji zaslužuje pohvalu) u gotovo isto vreme kad i u svetskim knjižarama. S obzirom na činjenicu da će se u naredne četiri godine najmoćniji čovek na svetu zvati Barak Obama, njihovo čitanje svakako će pružiti značajan uvid u nesvakidašnji i harizmatičnu ličnost ovog emotivnog ali "pragmatičnog idealiste".

(Autor je asistent na Odelenju za međunarodne odnose)

PRVIH 100 DANA BARAKA OBAME

Pre nego što je izabran za četrdesetčetvrtoga predsednika Sjedinjenih Američkih Država, Barak Obama je znao da mu u slučaju izborne pobede prethodnik Džordž Buš prepušta niz političkih izazova - unutrašnjih i međunarodnih. Da li je moguće pomiriti dugoročna očekivanja sa mogućnostima?

Piše: Marko Kovačević

Problematični vojni angažman u Avganistanu i Iraku, građenje spoljne i bezbednosne politike na borbi protiv globalnog terorizma, uz nalet svetske ekonomske krize, uslovili su relativni pad ugleda i moći vodeće države sveta na početku XXI veka. Ovako složen politički, ekonomski i društveni kontekst naložio je da novi predsednik ponudi građanima široku optimističku platformu koja pruža "nadu", u vremenu globalnog beznađa koje je snašlo Ameriku i svet tokom 2008. godine.

Ovog aprila navršava se 100 dana otkako je Barak Obama preuzeo dužnost, vreme čijim se protekom mogu iznositi prve procene učinka sadašnje administracije i njenih mogućnosti. Od predsednika i njegovog kabineta se mnogo očekuje, na šta on odgovara preuzimanjem sve većeg broja zahtevnih tema. Zato mu kritičari zameraju da će duž puta posrnuti jer "pokušava da reši nemoguću količinu zadataka za veoma kratak period vremena". Tako, na primer, ekonomska kriza predstavlja najveći pojedinačni izazov kojem bi predsednik trebalo maksimalno da se posveti. On, međutim, želi da reši čitavu "kolekciju problema” koji su bili nepremostiva prepreka predsednicima Klintonu i Bušu - poput reforme zdravstvenog osiguranja i pristupanja pravnim okvirima koji regulišu klimatske promene.

Prvi, simbolični otklon predsednika Obame u odnosu na Bušovu spoljnu politiku (koja se pretežno oslanjala na "rat protiv terorizma") bila je najava zatvaranja baze Gvantanamo na Kubi.

Međutim, prvi i najteži problem sa kojim se valja izboriti jeste ekonomska i finansijska kriza.
Dosadašnji odgovor administracije na ekonomsko-finansijske nevolje je dvojak - usvojen je paket pomoći posrnuloj privredi i finansijskom sektoru, dok je na nedavno održanom samitu G-20 u Londonu, tokom evropske turneje, Obama razgovarao sa drugim liderima o novim pravilima za globalne finansije i preoblikovanju svetskih finansijskih institucija. Iako su postignuća jednodnevnog samita sama nedovoljna za prevazilaženje krize, ostvaren je napredak na drugim poljima.

U sklopu "resetovanja" odnosa sa Rusijom, očekivanja su da će do kraja 2009. godine početi pregovori o smanjenju strateškog nuklearnog naoružanja. Upravo je svet bez nuklearnog oružja bila uporišna tačka Obaminog praškog govora, iako je naglasio da "se to neće dogoditi za naših života".

Učešće na samitu povodom 60 godina NATO bila je dodatna prilika da se potvrdi zajedništvo atlantskih saveznika, i ozvaniči prijem novih članica Hrvatske i Albanije - iako se čini da alijansa još nije uspela da pronađe jasno definisanu svrhu postojanja u posthladnoratovskoj eri.

Inicirano je pokretanje dijaloga sa islamskim svetom, što spada među značajnije prioritete Obamine nove politike. Najavljeno je uspostavljane komunikacije sa Iranom, a tokom posete Turskoj potvrđen je značaj koji za SAD ima ova država u borbi protiv terorizma, ali i za uspostavljanje trajnog mira na Bliskom istoku. U tom cilju, predsednik je u martu obznanio novu strategiju za Avganistan i Pakistan, koji predstavljaju oblast od vitalnog interesa za SAD. Strategija predviđa jačanje vojnog prisustva SAD u Avganistanu, i pomoć Pakistanu u borbi protiv ekstremista koji ugrožavaju stabilnost ove azijske države, što je ključ u borbi Vašingtona protiv međunarodnog terorizma. Sa druge strane, biće nastavljeno postepeno povlačenje američke vojske iz Iraka.

Ako je suditi prema prvih 100 dana Obamine vladavine, izgleda da će spoljna politika činiti uspešniju polovinu predsednikovih planova. Njegova unutrašnja politika se može opisati kao "spoj pragmatizma i liberalne ambicije", dok se spoljna politika čita u znaku "pragmatizma i liberalne uzdržanosti". Liberalna načela su manifestovana kroz najavu zatvaranja Gvantnama,  dok administracija pokazuje sklonost političkom realizmu u postupanju prema Kini. Izjava državnog sekretara Hilari Klinton da ljudska prava ne mogu da stanu na put međuzavisnosti dve države trebalo bi baš tako čitati. Sa druge strane, primetan je oprez kada je reč o "ratu protiv terorizma", kojeg se predsednik ne odriče u potpunosti. 

Za kratko vreme, Barak Obama je zadobio simpatije velikog dela čovečanstva. Međutim, njegova odlučnost da istovremeno "žonglira” na više složenih tema može dovesti do situacije da najznačajniji problemi budu samo delimično rešeni. Može se primetiti da je na samom početku mandata predsednik SAD postavio opšti plan delovanja, koji je postepeno počeo da ostvaruje. Događaji iz marta i aprila pokazuju da je njegov tim spreman da preobrati simbole neuspeha Bušove vladavine, da  ostvaruje mere protiv ekonomskom krize i vešto vodi spoljnu politiku.

Nada koju je Obama preneo na veliko mnoštvo ljudi počela je da živi, iako je prirodno očekivati uspone i padove ambicioznog predsednika. Amerika ima priliku da se transformiše za njegova mandata, i kao "dobroćudni hegemon” na ravnopravnoj osnovi sarađuje sa drugim akterima u međunarodnoj zajednici rešavajući zajedničke probleme. Čini se da je sada pogodan trenutak za preispitivanje dugoročne strateške vizije i odnosa SAD prema svetu, bez ugrožavanja američkog načina života. Barak Obama ima priliku da započne posao oblikovanja nove nacionalne velike strategije koja bi trebalo da ponudi adekvatan odgovor na izazove i prilike u 21. veku. Amerika to nije uspevala da ostvari nakon završetka hladnog rata. Očekivanja se kreću u tom smeru, a mogućnosti za tako nešto su sada dostupnije nego ikad.

(Autor je student master studija Odelenja za međunarodne odnose)

OČEKIVANJA OD BARAKA OBAME

Barak Obama, prvi predsednik SAD-a iz redova afroameričke zajednice, stigao je u posetu Starom kontinentu. Evropljani se nadaju novoj eri odnosa sa najmoćnijom silom sveta, i s razlogom očekuju puno od ove turneje. Svetska ekonomska kriza, klimatske promene, antiraketni štip u Centralnoj Evropi neke su od glavnih tema na koje se očekuje odgovor.

Piše: Miloš Petrović

Svet se nada da predizborna kampanja sveže inaugurisanog predsednika nije bila isključivo za unutarpolitičku upotrebu - barem u onom delu koji se ticao spoljne politike. Tada je, naime, obećana svojevrsna promena kursa, odnosno veće insistiranje na "mekoj" diplomatiji i produbljivanju saradnje sa EU, Rusijom i Kinom, nasuprot doskorašnjoj intervencionističkim principima vlade Džordža Buša. Iz ugla Evropljana, kakav je bilans ove posete?

Samit G20 u Londonu bio je prvi test za Obamu. Predsednik Amerike došao je u London, kako je sam rekao učesnicima samita, da iznese svoje ideje i sasluša mišljenja drugih o metodama za prevenciju globalne recesije. Zajedno sa premijerom Velike Britanije, Gordonom Braunom, izneo je stav o potrebi za dodatnim fiskalnim paketima pomoći za podsticanje privrede. Uvaženi su i zahtevi Francuske i Nemačke da se uvede rigoroznija kontrola rada banaka, investicionih fondova i poslovanja u tzv. "poreskim utočištima" poput Monaka i Luksemburga. Utisak je da je samit ispunio očekivanja, barem sudeći po izjavama svih lidera gorepomenutih zemalja.

Pored obnavljanja veza sa tradicionalnim partnerima u Evropi (pre svega sa Francuskom), Barak Obama je imao susrete i sa predsednicima Rusije i Kine, sa kojima je, osim o jačanju globalnog finansijskog sistema, razgovarao i o drugim temama. Premda su ekonomske teme preovladavale, sa Rusijom je postignut načelan dogovor koji bi barem donekle trebalo da ublaži strepnje žitelja Kontinenta. Naime, putem formule "novog početka", dogovoreno da do kraja 2009. godine bude potpisan ugovor o smanjenju strateškog nuklearnog naoružanja- START. S druge strane, razgovori sa Kinom protekli su u razumevanju dveju sila o potrebi za odlučnijom borbom protiv ekonomske krize. Koliko je Kina u ovom domenu značajna govore predviđanja Svetske Banke da će Vašington i Peking biti prvi koji će početkom naredne godine uspeti da stabilizuju svoje privrede, kao znak mogućeg ekonomskog oporavka.

Transatlantske veze i njihovo produbljivanje bile su u prvom planu i na samitu EU-SAD u Pragu. Prepoznate su tri ključne sfere u kojima SAD i EU moraju imati vodeće pozicije: energetska bezbednost, klimatske promene i trgovina. Sudeći po predsedniku Evropske Komisije Žozeu Manuelu Barosi, Barak Obama je pokazao da Amerika ima znatno jasnije i ambicioznije planove za borbu protiv klimatskih promena u odnosu na prethodnu administraciju.

Što se tiče antiraketnog štita, Barak Obama je vezao ovo pitanje za ishod potencijalnog dogovora sa Iranom. Iranu će, naime, biti ponuđeno da bira između "pristupa miroljubivoj nuklearnoj tehnologiji" i "potpune izolacije", ukoliko nastavi sa sprovođenjem trenutne nuklearne strategije. Sve dok postoji pretnja od Irana, SAD će, po svemu sudeći, nastaviti da podržava izgradnju protivraketnog štita u Češkoj i Poljskoj. Pred svoj odlazak u Tursku, poslednju etapu svoje "istočne turneje", Obama se snažno založio sa bezuslovan prijem Turske u EU, što je izazvalo određena neslaganja, prvenstveno od strane francuskog predsednika Sarkozija, koji je u intervjuu francuskim medijima nakon samita izjavio da se "uvek protivio članstvu Turske u Uniji". Prilikom posete Ankari Obama je ponovio svoja uverenja da će Evropa biti kompletna tek po prijemu Turske u svoje redove.

Evropska turneja Baraka Obame imala je kao svoj minimalni cilj da uveri najbliže saveznike da je došlo vreme za iskrenu obnovu i učvršćivanje saradnje. Ukoliko je zaista "obnova moralnog ugleda Amerike" i "povraćaj poverenja" (po rečima Mark Roma sa univerziteta Georgetown)  bio glavni zadatak Baraka Huseina Obame, može se reći da je ovo bila uspešna poseta. Evropa, kao i pre njegovog dolaska, i dalje veruje u Obamine dobre namere, i sa olakšanjem prihvata početak nove etape u transatlantskim odnosima.

(Autor je student master studija Odelenja za međunarodne odnose)


  •  

     

  •    Belgrade Security Forum

  •    

  •  

    Nacionalni konvent o Evropskoj uniji

  •  

     

  •  

    OCDoskop

  • Beta - novinska agencija

  • Privredna Komora Srbije

  • EurActiv.rs

  • Slovak Aid

  • Evropa Plus