KONTAKTUČLANITE SEPRESSLINKOVIDOKUMENTI

Evropa Plus - Februar 2010

 

Pasoška kontrola

Marija Šimoković
Radmila Lazić
Vasa Pavković
Vladimir Kopicl
Vojislav Karanović
Ana Ristović
Aleksandar Gatalica

………………………………………………………..

Piše: Aleksandar Gatalica

Dočekali smo najzad i taj dan da se ukinu vize, to jest da stupimo na „belu šengensku listu“. O njemu su maštali oni koju su pričali priče u redovima za vize; oni koji su potom te priče skupili u knjigu „Najlepše priče iz redova za vizu“; oni koji su vize dobijali i oni čiji su zahtevi za izdavanjem viza odbijani, zbog očiglednih ili ljudski potpuno nepravednih razloga. U pasoše ćemo od ove 2010. godine dobijati samo pečate i po tome ćemo i dalje biti „staromodni“ u odnosu na većinu Evropljana koji jedni drugima idu u posete samo sa ličnim kartama.

Ipak, za nas iz Srbije će i samo udaranje graničnih pečata biti velika novina, pošto je sva verovatnoća da će i najvećim putnicima jedan pasoš trajati do krajnjeg roka izdavanja. Ranije nije bilo tako. Crveni pasoš SFR Jugoslavije imao je 27 strana predviđenih za vize, a nešto noviji, „plavi“ SR Jugoslavije uvećan obim – odnosno čak 32 stranice. Pa i to bilo je dovoljno samo za nekoliko godina putovanja, jer je svaka šengenska ili američka viza zauzimala po jednu stranicu.

Dogodilo se tako da je mnogima, pa i piscima, pasoš brzo popunjen simpatičnim, „spasonosnim“ šengenskim i inim nalepnicama. Mnogi od onih koji su tokom devedesetih putovali, zato su u svojim fiokama imali i po nekoliko poništenih pasoša. Evropski pokret u Srbiji i Srpsko književno društvo zamolili su pisce da na stranicama ovih poništenih dokumenata, koji nemaju samo ličnu vrednost, ispišu svoje pesme i priče koje će za tematiku imati slobodu kretanja.

Posle viza koja su nam dozvoljavale ograničenu slobodu kretanja, sada se na istim stranicama nalaze poetske vize.
Evo prvih primeraka ove neobične kolekcije u nastajanju.

 

Marija Šimoković

 

 

Kad granice
postanu
zamišljena crta
između dva
vrta
znaću kako da ih
izbrišem

 

 

Marija Šimoković


Radmila lazić

 

 

 

 


 

Četvoronoške

Kaži da je belo –
i crno i belo
Pasi redom – i kukolj i pelin.
Belo – iznutra i spolja
Otežalog savežljaja – tvoga tela
Kaži da je belo:
Ono što se kuva gore
Ono što se krčka dole.
I onako ćeš i kazan
Kao tanjir olizati
Kaži da je belo
I kad vrana gakne
I kad gavran na krov sleti
Raj i pakao i sve ovozemaljsko
Kolektivna sisa, kolektivno jaje.
Kaži – belo,
Pođi za zmijom i stadom
Pevušeći pesme iz čitanke.
Udeo ličnog smanji
Lakše će ti biti
kad budeš izdisao.
Budi spreman –
kazuj da je belo
i danju i noću, Bogu i Pilatu
i ovdašnjem bratu.
Uvek sit, uvek u erekciji
Sledbeniče nove religije
Hodaj na sve četiri!

 

Tautologija

...
Sve je protiv mene.
Ne nadam se ničemu.
Zamišljeno je iščilelo
kao rumen
Kao crta... kao bilo šta
na obzorju
Prihvaćeno tone s kamenom
Okačenim mi o vrat.
...
Uznemirava me toliko toga
Jer još toliko toga imam
Iza grudne kosti,
Al' da pružim nemam kome.
Mnogi su naši najdraži nestali
Pod zemlju il' u druge zemlje.
Šta ja tražim ovde –
Zaboravljena od ljudi
Zanemarena od države.
...

Radmila Lazić

 

 

Vasa Pavković

 


 

Osluškujući u noći

Ponekad, dok
trepere okna
i drhte
vrata
na
kući
na kratko čujem
topot
tog vranca
(van granica)

Granica

Uvek postoji
granica
tu oko kuće
kraj
puta
prema šumi
i
uvek je treba
preći
(makar i žmurećki)

Vasa Pavković

 

 

Vladimir Kopicl

 

Mala božićna poruka

Iznad tame je sneg
Ispod svetlosti tama.
Smrznuti tragovi košute, vrelina
Jesenjeg dana. Najprivlačnije
Opsene tu su našle svoj log.
U rezervatu božjem, tom mrestilištu sklada.

Iznad tame je svetlost.
Ispod svetlosti sneg.
Vlast, zbrka, nepovoljnosti,
Usaglašavanje znanja. Čekamo
Trojstvo reforme da raskravi taj smet
Da najzad opipamo šta je prošlost, šta sada.

Iznad svega je nebo.
Ispod neba je sve.
Tamo, pa amo, stvarnost zanosi se i pada.
Što od božanskog pijana, što mortus samoupravno.

Sve ti najbolje, svete,
Želi Kopicl Vlada.

Vladimir Kopicl

 

Vojislav Karanović

 

 


 

Putovanje

Ispod diva koji je zaleđen
na visokoj planini
i medveda
što glasno škljoca vilicom
trzajući se u snu,
klopara ravnomerno
naš voz
nadomak jutra.
Gledamo sanjivo kroz prozor
talasaju se krošnje
nevidljivih šuma,
a zvezde u daljini
svetlucaju sjajem koji tinja
još samo u zenicama.

Poezija nastaje

Pesnik je onaj
Koji piše pismo
Na adresu nepostojeće osobe
Koja živi u nepostojećem gradu
Nepostojeće zemlje.

Sadržaj pisma je kratak:
»Svaka pesma nastaje
na neki način posthumno.

Pesnik je onaj
Koji grozničavo čeka na odgovor
Iako zna da će ga dobiti.

Vojislav Karanović

 

Ana Ristović

 

 

 

Smrznute sarmice

Preko tri granice
Kroz tri države
Putuju usijanim gumama
Sa mnom
Ka tebi smrznute sarmice

Koje u jednoj drugoj pesmi behu
Amazonke u kupusnoj ćebadi
A danas, u plastičnoj kutiji
Kapitulirani odred nekad besnih cura
Što im ponovo rastu sitne
Pirinčane dojke.

Majka mi reče
Kad zasečeš nožem,
Grudvice mesa i prinča
Treba da bude čvrsta, kao srce.
A liske kupusa na dlanu
Svijaj nežno, strpljivo, polako,
Da ne proviri ništa od zgusnute strasti

Jer istoriju ljubavi ne čini drugo
Do dokumentacija apetita
I ako srce ima svog boga
Taj je trbuhozborac, nema sumnje.

Na početku ti rekoh
»Moćna sam žena«
I smeših se, šiparica velegrada,
Što svaki ulog dobitkom meri.

A sutra ću ti, kad doputujem
Šapnuti: razlistaj me polako
Kao kapituliranu sarmu
Posrči i slani sok, poliži tanjir
Kojim zamenih sve lažne oreole

Gle, rastu mi nove pirinčane dojke.
Pod jezikom tupi lorberov list
I pored znanog srca još jedno.
Što ne uložimo u ovu ljubav,
Uložićemo u dobre pihtije, dušo.

Ana Ristović

 

Aleksandar Gatalica


 

 

 

Na ničijoj zemlji

Milan Živanović imao je tetku koja je u Maroku bila ginekolog na glasu. U nekad romantičnoj Kazablanci koja je Milanu mirisala jedino na ovči loj, lečila je Marokanke u gelabama i one u minji suknjama. Dr. Živanović imala je ordinaciju na lepom mestu, u bulevaru Anfa, i volela je bratanca kao sina koga nikad nije stigla da porodi. Milan je zato još kao dete, sa natpisom "praćeni putnik", često putovao u Maroko. Naučio je da jednim smeškom dobije sve: golf opremu i sedmodnevni boravak na kraljevskim terenima u El Žadidi, kreditnu karticu i odmor u Marakešu ili Agadiru. Ubrzo je postao razmažen i uveren kako se čak i kraljevska kuća iz Rabata okreće oko tetkinog ginekološkog stola. Da će ga jednog dana, odmah na aerodromu »Mohamed V«, zaustaviti omanji crnpurasti carinik i zabraniti mu ulazak - to nije mogao ni da pomisli. Svemu je bila uzrok jedna mala krađa (koju je tetka odmah zataškala) i Milan je bio nemalo iznenađen. Zar njega da prognaju iz Maroka?

Okrenuo se uvređeno, kupio kartu za Rim i vratio se prvim avionom, misleći kako će ga, kad tetka za to dozna, Marokanci još moliti da se vrati. Ali nije bilo tako. Milan je izgubio avion za Budimpeštu, u Večni grad nije mogao jer nije imao vizu, te je dve noći ostao zarobljen u bescarinskoj zoni aerodroma »Fiumićino«. U početku je bio besan (zvao je tetku), zatim je tražio svoja prava (razgovarao je s nekim karabinijerima). Na kraju je rezigniran zaspao na jednoj od stolica, dok je spremačica iz treće smene malim aparatom s okruglim četkama nečujno oko njega čistila tapison. Sutradan je shvatio da u rimskoj bescarinskoj zoni uopšte nije loše. Toaleti na »Fiumićinu« bili su čistiji od tetkine ordinacije. Njenom karticom plaćao je hranu i kupio nekoliko lepih odela. Propustio je jedan, pa još nekoliko aviona za Budimpeštu. Poput ljudi koji se dosele u novi kvart, upoznao se s prodavcem u tabakeriji, flertovao s prodavačicama u prodavnici kravata »Tie Rack«, svaku konobaricu znao po imenu. Postao je, međutim, ubrzo sumnjiv, te je s tugom morao da napusti »Fiumićino«. U bescarinskoj zoni kupio je kartu za Cirih. Odande se javio tetki i mučenim glasom molio je da pošalje nekog u Cirih po njega. No, Milan nije mislio da se vraća za Maroko, već se samo zanimao za to da tetka ne poništi kreditnu karticu po kojoj je ovlastila bratanca. Ciriški aerodrom mu se ionako nije dopao. Čim je spustio slušalicu, odleteo je za Barselonu. Tamo se zadržao nekoliko nedelja kada je poželeo da vidi Ameriku. Aerodrom »Džon Kenedi« dugo mu je bio dom, a onda je nastavio da putuje: Buenos Ajres, Sidnej, Singapur, Nju Delhi, Dubai, Bejrut, pa zatim iznova »Fiumićino«.

Putujući oko sveta za osamdeset dana, jednom je stigao i u bescarinsku zonu beogradskog aerodroma. Pomislio je da izađe i vrati se u svoj soliter na Novom Beogradu, ali onda je shvatio da je njegova kuća već odavno na ničijoj zemlji mnogih aerodroma, tamo gde je uvek priman kao stari znanac i rado viđan gost...

Aleksandar Gatalica


  •  

     

  •    Belgrade Security Forum

  •    

  •  

    Nacionalni konvent o Evropskoj uniji

  •  

     

  •  

    OCDoskop

  • Beta - novinska agencija

  • Privredna Komora Srbije

  • EurActiv.rs

  • Slovak Aid

  • Evropa Plus