KONTAKTUČLANITE SEPRESSLINKOVIDOKUMENTI

Evropa Plus - Jul 2009

 

KOLIKO ĆU BITI STAR (VRLO STAR) KAD SRBIJA BUDE UŠLA U EU?

Dosta je bilo velike i prazne priče. Evropa za one ispod trideset godina nije skup zakona i propisa o tome kako treba da izgledaju paradajzi i luk, biometrijski pasoš ili zakon o uzajamnom ovom ili onom. Za njih je ujedinjena Evropa ono stanje kada posle završene gimnazije, nastave studije u Beču, tamo se zavole sa Ircem i s njim svakog vikenda idu na izlete u Prag i Bratislavu, da bi se posle završenih studija zaposlili na dobro plaćenom mestu u Lisabonu. Sve drugo je samo teorija.

Piše: Aleksandar Gatalica

Nedavno sam u jednom novinskom članku konstatovao da ću, ako nastavi ovim tempom da bude štampan, imati 63 godine kada Rečnik srpskog jezika SANU bude stigao do slova „š“, odnosno do kraja. Ako se uzme u obzir da je rad na centralnom Rečniku, jednom od najvažnijih publikacija svakog naroda koji drži do svog jezika, započeo sasvim slučajno u godini kada sam se rodio (1964), onda je jasno koliko se sve stvari kod nas odvijaju tragično sporo.

Ovaj broj Evrope plus posvetili smo mladima i njihovim očekivanjima. Postavili smo im samo jedno pitanje: „Koliko ću biti mlad (star) kada Srbija bude ušla u EU“? Šta smo mogli da očekujemo kao odgovor? Upravo ono što smo i dobili. Svi smo – a mladi izgleda naročito – nezadovoljni brzinom pridruživanja Evropskoj uniji. Tako je nekad bilo sa vozovima. Moj otac radio je na železnici i dugo nam objašnjavao da voz mora da kasni više sati, ako samo u jednoj stanici „promaši“ prolaz za nekoliko minuta. Nismo sasvim razumeli šta je govorio, ali smo nekako shvatili da se tih nekoliko minuta u sledećoj stanici pretvara u još nekoliko, te da potom naša kompozicija voza postaje neko pastorče na šinama koje svi drže na crvenim signalima i propuštaju samo uredne i brze vozove (naravno tuđe, u kojima mi ne putujemo).

Kako je nekad bilo sa JŽ vozovima, tako je izgleda danas sa Srbijom. Negde smo odmah posle 5. oktobra... ili ne još na dan 5. oktobra zakasnili u nekoliko, naoko malih stvari. Nismo bili dovoljno odlučni da protiv neprijatelja demokratije primenim nedemokratske metode. Tako smo pali u zamku politikologa Karla Popera koji je na više mesta napisao da je najveći problem demokratije to što i protivnici demokratije imaju prava da traže svoja demokratska prava, a demokratija nije kadra da im ih uskrati. Tako se upravo dogodilo nama.

Bili smo bolećivi prema onima koji su bili osvedočeni antievrpljani i flagrantni neprijatelji demokratije. Mislili smo: shvatiće šta su uradili pa će ili sami pobeći iz zemlje, ili će se zavući u mišju rupu i zauvek nestati sa lica javnosti, ako su već imali tu sreću da u revolucionarnom metežu ne nestanu sa lica Zemlje. Sećam se dobro večeri 5. oktobra. Koštunica izlazi na terasu, a masa mu kliče frenetično. Negde u gomili primećujemo neke svetlace po nebu i velimo: to sada sigurno miloševićevci lete privatnim avionima dok još nije kasno. Ali, ne. Oni ne samo da nisu odleteli nego su se pregrupisali i transformisali.

Tako smo izgubili dragoceno vreme i postali kao onaj naš ćoravi voz koji samo zato što je nešto malo propustio da uradi 5. oktobra, sada na svakom prolaznom vremenu, u baš svakoj stanici na putu pridruživanja u EU kasni beznadežno sve više i više. Naravno da to najviše osećaju dvadesetogodišnjaci. Oni nisu saznali šta su to grke devedesete, jer su tada bili deca. Postali su punoletni nekako oko tog fatalnog 5. oktobra 2000. i kao i svi mladi, nadali se odmah i svemu kao u onoj Canetovoj pesmi. Ali onda smo počeli da gnjavimo, politizujemo, izvodimo, lažemo sebe i druge. Na kraju se čini kako ova brzina (sporina) jeste nešto što je baš imanentno našem nacionalnom biću. Tobože, zaprepastićemo se ako budemo brže usaglašavali naše zakone sa evropskim zakonodavstvom; zatim izdaćemo i ono malo nacionalnog ponosa ako, kao komšije Bugari, budemo u parlamentu usvajali setove zakona i na engleskom jeziku; naposletku naš čovek nekako mora da shvati šta sve može a šta sve ne u toj Uniji, pa to mora da mu se servira polako, kao žabi kad se lagano podgreva voda u kojoj se kuva.

Istina je, naravno, sasvim drugačija. Pridruživanje EU kasni zbog korupcije i nedovršene prvobitne akumulacije kapitala. Nije se završilo ono što se ima napraviti. Nismo dobili svoje Rotšilde i Rokfelere. Ili jesmo, ali oni još nisu sasvim sigruni da im ni dvadeseto koleno neće potrošiti ono što su oni zaradili. Zato se čeka. Nešto još mora da se isparceliše, nešto još mora da se podeli. A onda svi u red za pranje. Zubi i pazuho su obavezni, losion koji će se, naročito među dobitnicima tranzicije koristiti biće, svakako, evropski.

Slutim da će nas u Evropu uvesti oni od kojih se to najmanje očekivalo; da – upravo oni protivnici demokratije. Tako će najvažniji zadatak Srbije u 21. veku pouzdano dobiti karakter travestije. To travestiranje možda oslabi i EU, pa i ona nekako počne da propada, ili pre nego što u svoj sastav integriše zemlje zapadnog Balkana, ili malo posle toga.

A šta će mladi da rade za to vreme? Oni će postati stari kad Srbija bude ušla u EU, to je zajednički lajt-motiv svih članaka koji se štampaju u ovom julskom broju Evrope plus. Kako će njima da se objasni ova vrlo pouzdana sporost? Šta oni treba da očekuju od ujedinjene Evrope, osim da kao i ovogodišnja generacija studenata projekta „Putujemo u Evropu“, da dobiju inter-reil kartu, sednu u prvi voz i tek onda pogledaju kuda će ih on odvesti.

Dosta je bilo velike i prazne priče. Evropa za one ispod trideset godina nije skup zakona i propisa o tome kako treba da izgledaju paradajzi i luk, biometrijski pasoš, ili zakon o uzajamnom ovom ili onom. Za njih je ujedinjena Evropa ono stanje kada posle završene gimnazije, nastave studije u Beču, tamo se zavole sa Ircem i s njim svakog vikenda idu na izlete u Prag i Bratislavu, da bi se posle završenih studija zaposlili na dobro plaćenom mestu u Lisabonu.

Sve drugo je samo teorija.

Za takvu ujedinjenu Evropu se valja boriti i pomučiti. A ko kaže da se na ovakvu slobodu teško navikava i da je treba oprezno dozirati – laže, barem laže ako sprečava mlade da brže ostvare ovaj svoj san.

A valjda će taj san ipak da se ispuniti pre nego što se završi rad na Rečniku srpskog jezika, jer bi to po mojim proračunima rad na ovom kapitalnom rečniku trebalo da se okonča 2026. godine kada ću, kako rekoh, napuniti 63.

EVROPA U ŠKOLI 2009

Evropski pokret u Srbiji već šest godina uspešno sprovodi projekat Evropa u školi uz podršku Ministarstva prosvete Republike Srbije. Evropa u školi je transnacionalna inicijativa koja se realizuje u okviru dobro ustanovljene mreže partnera–saradnika, koju trenutno čini 15 zemalja.

Piše: Svetlana Stefanović

Partneri projekta Evropa u školi su vladine i nevladine ustanove. Na evropskom nivou, Evropa u školi funkcioniše pod zajedničkim pokroviteljstvom Saveta Evrope, Evropske komisije i Evropskog parlamenta. U svakoj zemlji koja je uključena u projekat, postoji Nacionalni komitet koji je odgovoran za vođenje aktivnosti na lokalnom, regionalnom i nacionalnom nivou. Nacionalni komiteti su deo ministarstava prosvete, ili su od njih podržani. Na evropskom nivou, predstavnici nacionalnih komiteta se sastaju kako bi diskutovali o opštim smernicama i odredili moto svake godine. Od 2005. godine nacionalni komitet Evrope u školi u Srbiji je Evropski pokret u Srbiji.

U Srbiji, koja je član Saveta Evrope i budućem članu EU, neophodno je uvođenje evropskih vrednosti i dimenzija kako bi se podržao proces integracije i podstaklo osećanje pripadnosti Evropi. Veoma je važno da mladi ljudi koji će postati odgovorni građani razviju svest o Evropi. Aktivnosti  takmičenja Evropa u školi pomažu mladim ljudima u sticanju znanja o procesu evropske kooperacije i integracije i uočavanje važnosti evropske ideje, obezbeđuju okvir za projekte u oblasti građanskog vaspitanja, pripreme mladih ljudi za demokratsku participaciju, prenošenja osnovnih znanja o Evropi i ohrabrivanja mladih ljudi i učitelja da preispitaju svoje osnovne vrednosti i lične stavove o Evropi i životu u multikulturnim društvima.

Istraživanje javnog mnenja u Srbiji vezano za Evropsku uniju pokazalo je da interes i podrška generalno opadaju sa uzrastom. Poseban slučaj je starosna grupa od 15 do 19 godina, jer ovi mladi ljudi imaju pozitivniji stav o priključivanju EU nego stariji ljudi, ali je njihova „baza znanja“ manja. Oni nisu dovoljno dobro informisani, ali nisu još uvek ni dovoljno zainteresovani za međunarodne odnose, socijalna pitanja i javnu administraciju, što je i očekivano.

Projekat Evropa u školi čine likovno i literarno takmičenje za učenike svih osnovnih i srednjih škola u Srbiji. Svake godine opšta tema takmičenja se usklađuje sa modernim evropskim tokovima i  u skladu je sa aktuelnim prilikama. Tema ovogodišnjeg takmičenje Evropa u školi bila je „Kreativnost i inovacija“. Takmičenje je organizovano po starosnim grupama, s tim što je svaka starosna grupa imala i zadate podteme.

Ocenjivanje radova vršilo se u tri stepena: školska takmičenja – svaka škola je školskim upravama Ministarstva prosvete slala tri prvoplasirana rada; regionalna takmičenja – svaka školska uprava je po tri prvoplasirana rada pobednika na regionalnom takmičenju slala Evropskom pokretu u Srbiji i nacionalno takmičenje – stručni žiri je izabrao pobednike u svim kategorijama.

Nakon završetka nacionalnog takmičenja, organizovana je izložba pobedničkih radova i svečana dodela nagrada. Najbolji autori likovnih i literarnih radova su dobili novčane nagrade koje je obezbedio Evropski pokret u Srbiji i robne nagrade koje su obezbedili Fondacija Friedrich Ebert, izdavačka kuća Laguna i Delegacija Evropske komisije, dok su autori po dva najbolja rada na likovnom i literarnom takmičenju dobili posebnu nagradu – putovanje u evropske omladinske kampove, koji se tradicionalno organizuju na panevropskom nivou za sve pobednike Evrope u školi.  Za ove mlade umetnike i književnike odlazak u omladinske kampove predstavlja posebnu priliku da se povežu sa prijateljima u čitavoj Evropi i na kreativan način nauče više o Evropi, njenim zajedničkim vrednostima, kulturnom nasleđu i standardima, ali i da se upoznaju sa evropskim vrednostima i idejama, kao i da iz prve ruke saznaju više o EU.

Pobednici literarnog takmičenja su već proveli nezaboravnih sedam dana u Bad Marinebergu u Nemačkoj od 21. do 27. juna 2009. godine na okupljanju mladih pobednika takmičenja. Jelena Đorđević i Uroš Todorović su dobili priliku da po prvi put otputuju izvan granica Srbije i posete jednu od osnivačica Evropske unije. Tokom boravka u omladinskom kampu, organizatori su za njih pripremili veoma bogat i zanimljiv program. Između ostalog predstavnici Srbije su imali priliku da se na neposredan način – istražujući upoznaju sa gradom Bad Marienbergom, da predstave svoje pobedničke radove, ali i da upoznaju svoje vršnjake sa Srbijom, predstavljajući običaje, kulturu,  muziku i hranu. Tokom posete imali su prilike da posete i istraže Keln, kao i da se upoznaju sa istorijom i kulturom tog grada.

Takođe, ovo je za njih bila dobra prilika da razmene iskustva sa svojim vršnjacima iz drugih država, da nauče neke nove stvari o toleranciji, multikulturalnosti i da budu najbolji ambasadori Srbije.

Pobednici likovnog takmičenja Milan Šubarić i Filip Petković će u omladinskom kampu u Otzenhauzenu boraviti od 23. do 30. avgusta 2009. godine. Za njih će ovo takođe, biti prvi boravak u inostranstvu, ali i prilika da nauče nešto novo.

Veoma veliki broj mladih ljudi iz svih gradova širom Srbije je učestvovao na ovogodišnjem takmičenju i iskoristilo priliku da piše i crta na različite podteme, a u okviru opšte teme „Kreativnost i inovacija“. Mladi ljudi su ohrabreni da iznesu svoje mišljenje, da pokušaju da opišu ili nacrtaju svoj doživljaj ili svoj san, i na taj način istovremeno promovišu evropske vrednosti i obrazovnom sistemu i da pomognu da se još dublje integrišemo u evropsku porodicu. Cilj nacionalnog, ali i evropskog takmičenja nije identifikacija mlade „evropske elite“, već težnja da se ohrabri što više mladih ljudi da istražuju i rade na temama inspirisanim Evropom.

Shodno tome, dodeljivanje nagrada je priznanje za inicijativu učesnika i njihovu posvećenost evropskim temama zasnovanim na zajedničkom evropskom imenitelju.

U Beogradu, 1. jula 2009.

(Autorka je šefica kancelarije EPUS)

KOLIKO ĆU BITI STARA I MLADA KADA UĐEMO U EU?

Ja sam u EU ušla već mnogo puta. Sledeći put se spremam da to uradim za tačno 12 dana. S obzirom da smo mladi onoliko koliko se tako osećamo, ja ću biti mlada (i) kada (sledeći put) uđem u EU! Za vas – ne znam.

Piše: Jelena Ranković

Šalu na stranu, meni je, kao i mnogim mladim ljudima iz naše zemlje, upravo Program OMLADINA odnosno „Mladi u akciji“, omogućio nešto što bi inače moglo biti znatno komplikovanije: da putujem, upoznajem druge kulture, družim se sa svojim vršnjacima i kolegama/koleginicama žirom sveta, i da na taj način postajem bogatija kao ličnost i kao profesionalac.

Svi znamo da je pitanje ulaska Srbije u EU i dalje stavka oko koje se špekuliše: kada će to biti, pod kojim uslovima, šta će građani/ke time dobiti, a gde će biti na gubitku – ove i mnoge druge dileme koje svi imamo, očigledno će još neko vreme ostati pod znakom pitanja. Za razliku od toga, stvari su sa Programom „Mladi u akciji“ prilično jasne.

„Mladi u akciji“ jeste program Evropske komisije, namenjen osobama uzrasta od 13 do 30 godina, kao i onim starijima, ukoliko su aktivni/e na polju rada sa mladima i/ili za mlade, pri različitim organizacijama, institucijama, telima za mlade. Za sada su za državljane/ke naše zemlje u okviru ovog Programa otvorene tri mogućnosti.

Omladinske razmene su projektne aktivnosti koje okupljaju mlade iz dve ili više zemalja, omogućavajući im da se zajedno bave temom koja im je svima interesantna. To može biti interkulturalno razumevanje, demarginalizacija manjinskih grupa, inter-etnički i multi-religijski dijalog, rešavanje sukoba, zaštita životne sredine itd. Razmena, po pravilu, može trajati između 6 i 21 dan, a broj učesnika/ca (od 13-25, izuzetno i 26-30 godina) se mora kretati u rasponu od 16 do 60 participanata.

Da li ste čuli za jezero Kastorija u Grčkoj? Nalazi se blizu granice sa Albanijom, na oko 800 metara nadmorske visine, a istoimeni grad broji oko 400.000 stanovnika. Duž obale se nalazi divno šetalište, sa brojnim veoma prijatnim kafićima, a smeštaj možete naći u nekoj od vila iznad jezera – naravno sa fantastičnim pogledom. Ukoliko sam vas nagovorila da se tamo zaputite, znajte da je plivanje u jezeru strogo zabranjeno, jer je voda toliko zagađena, da živog sveta u njoj praktično i nema. Baš u ovakvom okruženju sam imala priliku da učestvujem u jednoj od omladinskih razmena, sa temom – naravno – zaštite životne sredine. Tako sam ja saznala za Kastoriju.

Evropski volonterski servis (EVS) je sjajna prilika za mlade uzrasta 18-30 (izuzetno i 16-17) godina da, kao volonteri/ke, žive i rade u stranoj zemlji, tokom najviše 12 meseci. Projekti ovog tipa treba da budu osmišljeni tako da rad volontera/ke istovremeno donosi dobrobit lokalnoj zajednici koja ga/ju je ugostila, kao i da samom/oj volonteru/ki omogućava da usavršava i stiče nova znanja i veštine – počev od jezika zemlje domaćina, pa nadalje.

Da li biste voleli da imate besplatan smeštaj i iskusnog vodiča kroz Budimpeštu i Piran? Ili, možda vezu u francuskoj Nacionalnoj agenciji za Program „Mladi u akciji“? Ovo su samo neke (verovatno i najmanje važne) stvari koje su mojim kolegama/cama iz Grupe „Hajde da...“ i meni ostale nakon završenih volonterskih servisa u kojima smo učestvovali – bilo kao „gosti“, bilo kao domaćini.

Treninzi i umrežavanje predstavljaju aktivnosti koje za cilj imaju razmenu dobre prakse i razvoj partnerstava u oblasti rada sa mladima. Za razliku od prethodna dva slučaja, za ovu vrstu projekata stoji jasna naznaka: „nema uzrastnih ograničenja“! Projekat treba da okupi učesnike/ce iz najmanje četiri zemlje, a poželjno je da se bavi nekom od prioritetnih tema, kao što su: jačanje civilnog društva, aktivnog građanstva i demokratije, borba protiv rasizma i ksenofobije, aktivna uloga žena u društvu, prava manjina, regionalna saradnja i drugo.

Da li biste bili zainteresovani za sledeći aranžman: smeštaj u gradiću Saida, na libanskoj obali Sredozemnog mora, uz svakodnevnu degustaciju izvrsnih tradicionalnih jela i slatkiša, posetu jednom od najimpozantnijih svetskih arheoloških nalazišta - Baalbeku, palestinskom izbegličkom kampu, gradu Bejrutu, uz upoznavanje lokalnih običaja i kulture? Ja sam, kroz Program „Mladi u akciji“ i jedan seminar umrežavanja evro-mediteranskih zemalja, imala to zadovoljstvo da sve nabrojano neposredno iskusim i pohranim među svoje najdraže uspomene.

Ono što je zajedničko za sve projekte koji se realizuju u okviru Programa „Mladi u akciji“, jeste da promovišu vrednosti evropskog građanstva, aktivnog učešća mladih u društvu, kulturalnu raznolikost, kao i uključivanje i davanje jednakih šansi mladima koji su iz bilo kog razloga marginalizovani.

Sve tehničke informacije o Programu „Mladi u akciji“ možete pronaći na sajtu: www.mladiuakciji.rs.

I, sad, kažu da su godine samo broj. Kažu da je mladost dar, a zrelo doba – umetnost. Ono što je sigurno jeste da ćemo – barem što se ovog Programa tiče – moći da budemo mladi i aktivni još barem do 2013. godine!

(Autorka je trenerica i članica UO Grupe "Hajde da...")

KOLIKO ĆU BITI MLAD (STAR) KADA SRBIJA UĐE U EU?

Mladi? Pa oni su ni na nebu ni na zemlji...služe kao topovsko meso kada se dođe do izbora, onda svi obećavaju mladima Evropu i EU, a kada izbori prođu, onda se Petnici ukidaju sredstva, školarine na univerzitetima idu u nebesa, a ovi sada su povećali i akcize na pivo, tako da su i to malo sreće, napola alkoholičarskoj mladeži, uskratili Da ne bude sve tako crno, postoje malobrojne grupe pozitivnih mladih ljudi, koji imaju kudi kamo više želuca od mene. Jedna od takvih, meni bliskih skupina je JEF Srbije.

Piše: Miloš Stanić

Dakle, da vidimo, od kada su počele demokratske promene, iskorenjivanje organizovanog kriminala, obračun sa korupcijom, stabilizacija ekonomije, smanjivanje nezaposlenosti, reforma Ustava, zakona i sve ostale reforme koje su obuhvatale promene Miloševićevog sistema i njegovih posledica, prošlo je zamalo punih devet godina. Ja sam tada imao šesnaest godina, a danas imam pune dvadeset i četiri. Gde sam danas ja, gde je Srbija, a gde su mladi u njoj?

Ja sam danas, kao i niz mojih prijatelja, svež diplomac... Mnogi moji prijatelji spadaju među najbolje što Srbija ima da ponudi u intelektualnom i ljudskom smislu. Sebe ne bih toliko veličao, ali bez obzira, sada sam ipak ono što se naziva akademskim građaninom. Nikome od pomenutih ''vanrednih'' prijatelja država ne izlazi u susret, niko nema posla, niko ne zna šta će sa sobom, a najčešće se čuju priče o želji da se ode iz Srbije.

Srbija je danas, ruku na srce, tamo gde je bila pre devet godina. Plate su nam znatno veće, imamo slobodu štampe i govora, bruto ekonomski rast, ali i srazmerni rast cena, deset procenata stanovništva živi ispod granice siromaštva, deset ljudi drži kompletnu ekonomiju u šaci, korupcija je na zavidnom nivou (samo su braća Bugari gori od nas), politički nepotizam je osnovni mehanizam zapošljavanja u srpskom društvu i tako bliže i tako dalje. Najveća muka mi pripadne kada se današnja politička ''elita'' počne hvalisati kako je napravljen veliki korak poslednjih desetak godina. Naravno da je načinjen veliki korak, jer državu koja nije mogla pasti niže, nije teško učiniti boljom. Otišli smo sa nivoa Bangladeša na nivo posleratne Bugarske – sjajan napredak.

Mladi? Pa oni su ni na nebu ni na zemlji...služe kao topovsko meso kada se dođe do izbora, onda svi obećavaju mladima Evropu i EU, a kada izbori prođu, onda se Petnici ukidaju sredstva, školarine na univerzitetima idu u nebesa, a ovi sada su povećali i akcize na pivo, tako da su i to malo sreće, napola alkoholičarskoj mladeži, uskratili.

Da ne bude sve tako crno, postoje malobrojne grupe pozitivnih mladih ljudi, koji imaju kudi kamo više želuca od mene, pa onako golobradi uleću u klinč sa političkom hidrom koja predstavlja sve ono najgore iz sveta domaće politike i društva. Jedna od takvih, meni bliskih skupina je JEF Srbije. Pod okriljem međunardone nevladine organizacije (JEF Europe), koja deluje politički, ali nije stranački obojena, šačica mladića i devojaka pokušava da prekrati vreme evropskih integracija Srbije.

Pokret je relativno ''zelen'', ako se uzmu u obzir organizacione i finansijske nedaće, ali važno je da se stvari kotrljaju prema napred. Kako sam po prirodi stvari idealista, relativno kratkih živaca, trudim se da prvenstveno širim evropski duh nekim neobaveznim pričama, jer se u današnje vreme mladima teško prilazi sa konkretnom političkom ''žvakom'', a i lako se zastrani u preteranu kritiku. Povezivanje mladih, česta međunarodna okupljanja, što bi se na zapadu reklo ''networking'', smeh, tolerancija i neizbežne internacionalne večeri tokom seminara su glavni aduti JEF-a Srbije jer današnje generacije u Srbiji ne žele da čuju koje su to ''prednosti EU'', a još manje da se upuštaju u priču o ''obećavajućim promenama''. Demonstracija evropskih vrednosti na licu mesta je najbezbolnija i najefikasnija.

Bez obzira na pomenute malobrojne, optimistične organizacije mladih širom Srbije, kao i činjenicu da pripadam jednoj od takvih, ja sam lično veoma skeptičan prema skorom ulasku Srbije u EU. Ne govorim to onako iz nekog besa ili revolta koji bi se dao nagovestiti u nekim od redova iznad, nego prvenstveno iz ''rezultata'' koje su sve naše vlade od Petog oktobra do danas postigle. Konstantno slušamo najave ''realnih rokova'' i nekako mi se čini da se isti ti rokovi samo pomeraju...2009., 2010., 2012., 2016. Isto tako, verujem da većina mladih i pametnih nema nameru da im prođu najlepše godine mladosti čekajući naše ''despote i vladare'' da se smiluju nad njihovom sudbinom i sudbinom cele države.

Slobodna procena sopstvenog broja godina kada Srbija uđe konačno u EU: 35. Reklo bi se ni previše star, ni previše mlad.

Miloš Stanić, MSc.
International officer, JEF Srbija

KOLIKO ĆU MLAD (STAR) BITI KADA SRBIJA UĐE U EU?

Srbija će ući u Uniju kad nam bude suđeno: ni pre, ni kasnije, bez uzroka, bez posledice, i da se ništa konkretnije od toga ne može pri čistoj svesti tvrditi.Plašim se jedino da bi se moglo desiti da Srbija, ulaskom u Evropsku Uniju, od jedne od jadnijih zemalja Evrope postane jedna od jadnijih zemalja Unije, i ništa više (uz eventualnu, nesuštinsku promenu modaliteta jada).

Piše: Dušan Vasić

Pre nekoliko otmenih godina, sedeći u menzi najvećeg studentskog doma u Beogradu, gde se služila hrana dovoljno masna da se studenti i od malih porcija osete sitim, pokušao sam da sklopim opkladu nad sledećim pitanjem: hoće li pre Ratko Mladić biti uhapšen, ili Hari Poter izgubiti nevinost? U to vreme se najviše pričalo o hapšenju Mladića, kao uslovu za početak pregovora o aktivaciji sporazuma o priključivanju počecima aktivacije stabilizacije pregovora o pridruživanju Evropskoj Uniji; sa druge strane, bio se pojavio i treći ili četvrti filmski inkarnat knjiga Roulingove. Kao metafora, postavka je donekle uspela, naglasivši selidbu Mladićeve persone u fiktivno i neomitološko, u domen (simptomatično) neverovatnog uticaja i popularnosti, kakve u nekim drugim krugovima deli vizard Hari. Kao opklada, propala je bedno, jer nismo mogli da dogovorimo zalog: za sitninu nam se nije vredelo truditi (pamteći opkladu godinama), a ništa krupnije (tj. nadu da ćemo to u skorije vreme steći) nismo bili spremni da rizikujemo.

Ovih dana se, mislim, ne priča toliko o Mladiću, i prva edicija majica „Ratko Mladić srpski heroj“ uveliko je izbledela (sasvim u tempu pražnjenja kolektivne kratkotrajne memorije opšte javnosti). Informativne medije pratim sa istom (nultom) pozornošću sa kojom sam to činio i pre tri-četiri godine, dakle, ne bih rekao da sam slabije informisan. Sećam se da je Radovan Karadžić priveden, i da je razotkrivena ona šarmantna farsa njegovog alternativnog identiteta kao alternativnog medicinara, i da je sve to u vezi sa saradnjom sa Hagom, a ova opet sa našim opštim diplomatskim statusom, ali ne osećam da zbog toga živim u išta drukčijoj zemlji; bio je to bodrijarovski „događaj bez posledica“, kao i sve izjave, izbori, reforme, pomaci, izručenja, sastanci, potpisi, dogovori, i td. Sve u svemu, poverovao sam da ćemo u Uniju ući kad nam bude suđeno: ni pre, ni kasnije, bez uzroka, bez posledice, i da se ništa konkretnije od toga ne može pri čistoj svesti tvrditi.

Sa druge strane, mojim je željama i interesovanjima bilo mnogo bliskije pitanje ulaska na belu šengensku listu, o kojem se, takođe, priča već nekoliko godina. Kada je, pre mesec dana, Rodžer Federer najzad osvojio Kup musketara, na B92.net/sport se, između ostalih stotina, pojavio sledeći komentar: „E, sad će sigurno da nam ukinu vize“. Taj njegov prvi Roland Garos čekali smo (nas trojica, ista ona konfiguracija koju sam, u prvom pasusu ovog eseja, postavio za sto u menzi) prilično dugo, i svake sezone slutili da je „ovo ta godina“, i slušali Matsa Vilandera koji je, sa slepim optimizmom totalnog obožavaoca (kakvog je Mocart imao u Hajdnu), redovno i uprkos svemu proglašavao Federera favoritom na najvećem turniru na šljaci, i prepatili tri izgubljena finala. Sličan ritam i trajanje ima i ova neprekinuta čežnja za bezviznim režimom. Poluanonimni komentator je savršeno efektno podvukao lokalnu homeopatsku (imitativno magijsku) konotaciju Federerovog podviga. Ni sreća ne dolazi sama!

Plašim se jedino da bi se moglo desiti da Srbija, ulaskom u Evropsku Uniju, od jedne od jadnijih zemalja Evrope postane jedna od jadnijih zemalja Unije, i ništa više (uz eventualnu, nesuštinsku promenu modaliteta jada). Poslednjih godina, u Evropsku Uniju ipak ulaze delići Srbije, ali putem imigracionih službi evropskih država i aerodroma njihovih prestonica. Evo, i meni samom je Austrija izdala radnu vizu, i imam autobus za Beč za dva i po sata; umesto da se pakujem, dovršavam ovaj tekst, jer mi je rok do petka, i to mi ne predstavlja opterećenje – verujem da rokove treba poštovati, da treba dolaziti na vreme ili bar blagovremeno najaviti kašnjenje (i to bez ulepšavanja; Železnice Srbije uvek ulepšavaju, dok ne postane jasno da voz ipak nije na stanici; sinoć je IC vozu Beograd - Subotica trebalo skoro šest sati od polaska po redu vožnje do faktičkog stizanja na odredište – a to je takođe vreme za koje autobus stigne od Subotice do Beča).

Kada bih imao vremena da se bavim prognozom, predviđajući „godinu ulaska“, verovatno bih se poslužio statističkim sredstvima, analizirajući tempo i intenzitet dosadašnjih pristupanja Uniji, i upoređujući razne veličine, na primer. medijsko pokriće tog pitanja u Srbiji i EU sa medijskim pokrićem analognih pitanja u vezi sa Bugarskom ili Rumunijom, u vreme kada se pričalo o njihovom ulasku. Moja procena (od oka) je da će se to desiti za pet-šest godina, kada ja, dakle, budem na pragu četvrte decenije života. Obistinjavanju večnih obećanja ukidanja vojnog roka i pristupanja beloj šengenskoj listi nadam se, ipak, ranije.

(Autor je jedan od nekadašnjih putnika u projektu „Putujemo u Evropu)


  •  

     

  •    Belgrade Security Forum

  •    

  •  

    Nacionalni konvent o Evropskoj uniji

  •  

     

  •  

    OCDoskop

  • Beta - novinska agencija

  • Privredna Komora Srbije

  • EurActiv.rs

  • Slovak Aid

  • Evropa Plus