KONTAKTUČLANITE SEPRESSLINKOVIDOKUMENTI

Evropa Plus - Oktobar 2009

 

Igra "voli - ne voli" na srpski način

Evropski pokret u Srbiji nastao je i u težnji da se suprotstavi netoleranciji u Srbiji, tadašnjoj Jugoslaviji i celom regionu, netrpeljivosti koja je bila u osnovi strašnih i ružnih manifestacija mržnje, proganjanja i zločinaštva.

Piše: Vojin Dimitrijević

Evropski pokret je uvek smatrao da su i "najobičniji" postupci nepodnošenja drugih i drukčijih kao i diskriminacije deo kontinuuma koji se završava proganjanjem, zločinom i varvarstvom. Ko god se seti osnivačke skupštine Evropskog pokreta, održane u Beogradu krajem 1992. godine, a naročito onaj koji je bio na njoj, pamtiće je da je skup ljudi u sali Kolarčevog narodnog univerziteta, vrlo brojan i impresivan, bio održan u atmosferi, na pozadini i u okruženju zvaničnih i nezvaničnih poziva na revanš, osvetu, proterivanje, a i uništenje nekih grupa ljudi koji su se od samozvane većine razlikovali nekim ličnim i grupnim obeležjem.

Nije bilo važno, i to smo svi znali, što je tada pažnja mrzitelja i pozivača na obračun bila najviše usmerena na ljude i sugrađane koji su bili etnički i verski drugačiji. Svi su znali i slutili da će se među one koje ne treba podnositi i koje treba goniti ili isključivati iz društva uključiti i pripadnici iste nacije samo zato što imaju neka drugačija opredeljenja, od kulturnih i političkih, pa do seksualnih.

Napori Evropskog pokreta i drugih nevladinih organizacija, kojima su se pridruživali i predvodnici nekih političkih stranaka i istaknuti javni i kulturni radnici i drugi tvorci javnog mnenja, bili su povremeno uspešni pa je izgledalo da će ova teška boljka naše političke i kulturne elite, koja se neminovno prenosila i na šire krugove građana, biti konačno zalečena, ako ne i izlečena. Pokazalo se, nažalost, da se posledice skoro desetogodišnjeg ratovanja i glorifikacije rata u Srbiji ne mogu brzo otkloniti. To nije bilo samo zato što je ratna atmosfera proizvodila "heroje" i uzore koji su nastavili da privlače pažnju i podršku, nego zbog toga što je nova politička elita bila nesigurna. Prirodno je što se vlast morala održavati na demokratskim izborima, koji su u Srbiji posle 2000. godine povratili svoj formalni kvalitet. Drugim rečima, iako su na vlast dolazili oni koji su pobeđivali na izborima, ovoga puta slobodnim i nepokradenim, suštinski kvaliteti demokratije nisu mogli da se uspostave za kratko vreme: malo ko se pitao jesu li programi i stranke koji su odnosili prevagu u skladu sa stvarnim interesima društva i sa savremenim tekovinama civilizacije. Pored toga što su u izvesnim periodima, naročito posle ubistva Zorana Đinđića, na scenu stupali otvoreni zagovornici restauracije sistema zavađenog sa svetom, okolinom i vrednostima evropske integracije, i stranke koje su se legitimisale kao iskreno demokratske nisu mogle da postignu ubedljivu većinu, već su morale da vladaju u nesigurnim koalicijama, čiji učesnici su i dalje smatrali da je demagogija jednaka demokratiji i da je dobro postizati pobedu čak i pomoću ustupaka najnižim kolektivnim instinktima.

Svemu tome su doprinosile i nesumnjive ekonomske teškoće, za koje su, pored objektivne situacije u svetu, bili odgovorni i kolebljivi i neodlučni reformski potezi, kao i dvosmislena spoljna politika, gde su se opet pravili ustupci onima koji na svet gledaju na prevaziđen način, kao na skup država koje "vole" ili "ne vole" Srbiju.

Nije nikakvo čudo što je u toj atmosferi stasala generacija mladih ljudi koji su se neredovno školovali, koji su kao deca bili navođeni da se dive kolektivnim ubicama, bili žrtve zvanične paranoje i koji u društvu koje se predstavlja kao demokratsko ne vide ekonomsku perspektivu. Oni su deca tog prethodnog perioda, ali se ni škola ni kulturni radnici nisu dovoljno posvetili njima. Treba naglasiti i to da mladi ljudi, kako se površno i jeftino kaže, nisu toliko proizvod i žrtva tranzicionog siromaštva, koliko ideja kojim su ih "nadojili" stariji, pa i njihovi roditelji, koji se sada prave nevešti zajedno s pripadnicima starijih generacija koji ne pamte ratove i poriču zločine, ili ih se navodno ne sećaju..

Trebalo je, nažalost, da sve to dobije zgusnutu formu tragičnih posledica po živote državljana i gostiju Srbije da bi bar došlo do verbalnih osuda (možda licemernih kada se zna od koga sve potiču) i zvaničnih uveravanja da će se država postaviti na stranu modernih vrednosti. Ne treba se zanositi nadom da će  nešto što je stvarano deset godina i još jednu deceniju gajeno ili bar trpljeno, brzo nestati i da će se to desiti zato što su državni organi rešeni da primenjuju pravo, međunarodno i domaće. Lečenje će biti dugo i mora biti uporno, bez malodušnosti a prvo treba odbiti protivnapade, koji predstoje čim zgražavanje nad nasiljem oslabi.

Autor je prvi predsednik Evropskog pokreta u Srbiji

 

Biti drugačiji u Srbiji

Već sama najava "Povorke ponosa" u Beogradu, izazvala je žestoke reakcije, osporavanja i negodovanja širom Srbije. Kako se približavao dan kada je trebalo da se održi Povorka, koja će biti pravi test životnosti Zakona protiv diskriminacije, tako su rasle tenzije.

Piše: Žarko Trebješanin

Neposredno pred zakazano održavanje, atmosfera se usijala, duhovi se uznemirili a rasprava rasplamsala kao da je ova manifestacija pitanje biti ili ne biti, života i smrti, opstanka Srbije! Visoki crkveni poglavar bacio je anatemu na ovaj skup nazivajući ga "povorkom srama i Sodome i Gomore". Pripadnici raznih ekstremističkih, nacionalističkih organizacija otvoreno su pozivali na nasilje ("Smrt pederima", "Dođite, čekamo vas!" i sl.), a sve u ime "patriotizama" i zaštite "hrišćanskog morala" i "tradicionalnih porodičnih vrednosti" (kao da hrišćanstvo počiva na mržnji, a porodica na nasilju)!

Otkuda toliko iracionalnog otpora, toliko strasti, histerije, buke i besa zbog održavanja manifestacije socijalno marginalnih, diskriminisanih grupa čiji je moto bio "Vreme je za ravnopravnost"? Zar povod nije isuviše nesrazmeran tako silovitom afektivnom otporu, koji je na kraju doveo do tako silovite, nekontrolisane provale mržnje i nasilja da je manifestacija morala biti otkazana?

Da bismo ovo razumeli moramo shvatiti da je biti gej/lezbejka metafora, simbol za to biti drugačiji, biti različit danas i ovde, u Srbiji. Moramo znati i to da je tri četvrtine ljudi (76%) u Srbiji je ubeđeno da je homoseksualnost bolest i da je treba "lečiti", a jedna četvrtina je čak i za to da ih sve treba prognati, te tako "očistiti" i "spasiti" Srbiju.

Ispod površine, sukoba oko Povorke ponosa, krije se nešto mnogo dublje i ozbiljne, a to je sukob ultrakonzervativne, malograđanske, nacionalističke, čini se, većinske, i liberalne, građanske, reformske, još uvek izgleda, manjinske Srbije. Netolerancija prema pojedincima drugačijeg seksualnog opredeljenja proizlazi, sociološki gledano, iz ekonomske krize (beda, nezaposlenost), kao i iz zaostalosti i zaziranja "zatvorenog društva" od svega što je različito, drugačije, što se doživljava kao "strano telo" i opasnost po "tradiciju".

Sve ovo što se događalo nedavno u Srbiji, očigledno pokazuje zabrinjavajuće visok stepen homofobije. Takođe, važno je znati i to da je "homofobija" neadekvatan termin koji može da zavede, jer to nije neuroza poput agorafobije ili klaustrofobije. To nije, dakle, bolesni strah od osoba koje su istopolne seksualne orijentacije. Homofobija je nešto sasvim drugo, mnogo opasnije, to oznaka za netrpeljivost, diskriminaciju i otrovnu mržnju prema homoseksualcima, baš kao što je ksenofobija patološka mržnja prema strancima, a ne strah od njih.

Koji su psihološki koreni ove strasne netrpeljivosti i žestoke mržnje? Činioci koje vode do homofobije su raznoliki: konformizam, konzervativnost, fanatična religioznost, neobaveštenost, nizak stepen obrazovanja, stereotipi, predrasude, a, jedan od njih je i latentna homoseksualnost žestokih protivnika istopolne ljubavi. 

Teodor Adorno je u svom klasičnom istraživanju fašističke ideologije i njenih korena, pokazao da su autoritarne ličnosti motivisane netrpeljivošću prema dvosmislenosti. Autoritarci doživljavaju svet u hijerarhijskim pojmovima,  koristeći  konvencionalne sterotipe  da bi ponizili  takozvane inferiorne grupe. Novija istraživanja Altemejera ukazuju da i savremeni desničari u SAD pokazuju sklonost prema autoritarnim karakteristikama ličnosti, uključujući predrasude protiv stranaca i  homoseksualaca.

Nasilje "lov na veštice", po pravilu, započinje govorom mržnje, obeležavanjem, stigmatizovanjem, dehumanizovanjem, demonizovanjem onih koji su različiti, koji su manjina, slabi, nezaštićeni, bilo da su to stranci ili homoseksualci. Njima se lepe opasne etikete, reči šaržirane mržnjom, poput "izrodi" "pošast", "ljudski otpad", "gamad", "satanino seme", nastavlja se njihovom diskriminacijom i segregacijom, a sve se logično i tragično zavšava  nasiljem, progonom i istrebljenjem "gamadi".

Najzad, kako se osloboditi zabrinjavajuće homofobije i ksenofobije? Rešenje svakako nije u ratu do "konačne pobede" i do istrebljenja one neobrazovane, netolerantne i konzervativne "prve Srbije". Naravno, prema onima koji su netoleranti i nasilni ne sme biti kompromisa, nasilnici i zločinci moraju biti kažnjeni po zakonu. Ali isključivo drastičnim kaznama problem se ne rešava, već se često uvećava i stvaraju novi. Pravo rešenje je u strpljivom i odlučnom izgrađivanju umesto autoritarne kulture netrpeljivosti i mržnje, jedne drugačije kulture - kulture tolerancije. Dugoročno rešenje je u afirmisanju demokratskih, autentičnih evropskih vrednosti, a to su poštovanje pojedinca, njegovih sloboda, dostojanstva i prava na različitost.

To ne ide brzo, ali je krajnje vreme da se započne.
To ne ide lako, ali vredi truda.

 

Demokrate i demokratkinje

Društvene implikacije rodnih razlika u jeziku

Piše: Vladislava Gordić Petković

Jezik je moćno oružje, naročito u borbi koja se dugo i uporno vodi oko priznavanja rodnih razlika: međutim, ženski oblici imenica kod nas se jednako koriste kao strateško sredstvo uvrede, dok se praktična strana rodnog oslovljavanja zanemaruje. Kako god bilo pravilno za Barbru Strejsend na srpskoj Vikipediji napisati da je "liberalna demokratkinja", takav primer ostaje u manjini. Kad jedna estradna ličnost bivšu ženu svog supruga nazove "demokratkinjom", ženski rod jasno implicira podsmeh i pogrdu, političko neslaganje i konflikt.  Nazvati bivšeg muža demokratom, nasuprot tome, ne nosi samo po sebi ironične implikacije.

Primer "demokratkinje" otkriva sve potencijale podsmeha rodnoj korektnosti – anatemisane jer  je nužna posledica fenomena političke korektnosti, u našoj sredini prokaženog pre nego što su utvrđene i praktikovane njegove dobre strane.

Prva lingvistička  studija koja proučava odnos jezika i roda je knjiga Jezik i mesto žene Robin Lejkof iz 1975. Ona otvara polje za proučavanja u kojima se ukrštaju antropologija i lingvistika, sociologija i psihologija. U analizi roda i jezika posvećujemo se nekolikim pitanjima:  govoru žena i govoru o ženama, fenomenu rodnih ideologija u govoru, njihovom nastanku i čuvanju koje omogućuju različite društvene strukture (institucije, mediji, itd).  Studije jezika i roda bave se postojanjem rodnih razlika, njihovom fizionomijom, načinom delovanja, i njihovim socijalnim efektima. Rodne razlike u društvu kaogod i u jeziku često se objašnjavaju biološkim determinizmom koji je uslovio i prvobitnu podelu rada, zasnovanu na fiziološkim razlikama žena i muškaraca, ali sa implikacijama različitog vrednovanja muškarca i žene kao ličnosti.  Tako je i došlo do teorije dominacije, koja je ukazala da postoje razlike između muškog govora dominacije i ženskog govora subordinacije; prvi je vrednosno neutralan, kao da je prirodno da muškarci budu vodeća snaga društva, a drugi je pak vrednosno obeležen u odnosu na prvi jer, opet prirodno, treba da ishodi da je žena potčinjena.  U engleskom jeziku muški rod imenice  ima nemarkirano značenje a ženski rod može imati dodatne pogrdne konotacije: reč master ima vrednosno neutralne konotacije gospodarenja i vladanja, dočim primarno značenje ženskog oblika mistress nije više gospodarica već – ljubavnica.

Lingvisti su odavno utvrdili da je veza jezičkih i društvenih struktura kompleksna i višestruka. Pojam roda tesno je povezan sa interpersonalnom geografijom. Rod je, kako tvrde istraživači, složeni kontinuum u kojem se sustiču osobine društvenog statusa, etničkog porekla, starosne dobi i ostvarene društvene moći. Jedna od prepreka rodnoj korektnosti je i pogrešno postavljena rodna solidarnost. Istraživanje provedeno na sto studenata treće i četvrte godine studija na jednom novosadskom fakultetu potvrdilo je da u vidovima obraćanja istom polu postoji solidarnost, što nije slučaj sa obraćanjem muškaraca ženama ili žena muškarcima. Rodni stereotipi uslovljavaju i pohvalne i pogrdne načine oslovljavanja. Svakodnevni govor otkriva socijalnu pripadnost i kulturnu pozadinu bolje nego ijedan drugi lakmus.

Kulturno zaleđe u kom funkcionišemo puno je protivrečnosti, a na tim se protivrečnostima zasnivaju seksualni stereotipi, naročito oni o ženi kao o slabijem polu, koji i same žene prihvataju u percepciji sebe.  Dok se ženska seksualnost u obraćanju obično negativno markira, dvostruki standardi seksualnosti podrazumevaju da je muškarčev polni nagon beskrajan i neutoljiv. Ženska seksualna želja se cenzuriše u dva slučaja – ukoliko odbije da zadovolji mušku ili ako postane nepodložna kontroli.

***

Američka lingvistkinja Debora Tanen više od  dve decenije proučava –  razgovor. U centru njenog interesovanja su ton i intonacija, pripovedna sredstva, ekspresivnost, svaki aspekt govorne komunikacije koji otkriva i objašnjava prirodu ljudskih odnosa. Ranih devedesetih Tanenova je dugo boravila na bestseler listama sa svojom knjigom Ti naprosto ne razumeš, koja se bavila analizom komunikacije  između žena i muškaraca – za četiri godine prodato je milion i po primeraka. Iako često na opasnoj granici komercijalnog priručnika za lakši život, njenih dvadeset do sada objavljenih knjiga trebalo bi da pokažu kako lingvistika može da pomogne u razumevanju i unapređivanju ljudskih odnosa. Tanenova je pokazala da ne postoje jasne strategije dominacije u razgovoru:  upadanje u reč i menjanje teme mogu biti vid podrške, kao što ćutanje može biti način kontrole toka razgovora. Razgovor je, u suštini, krajnje kontroverzan čin: sagovornici u isti mah imaju potrebu da budu nezavisni i da dejstvuju kao članovi grupe. Uzajamna isključivost ovih potreba iziskuje neprestano balansiranje. Upravo ono komunikaciju i čini tako uzbudljivom i nepredvidljivom.

Debora Tanen je dospela na deveto mesto liste bestselera u Njujork Tajmsu samo nekoliko dana po objavljivanju knjige Šta si to obukla?. Ovaj put tema lingvističke analize su razgovori majki i ćerki. Autorka tvrdi da joj je rad na knjizi pomogao da bolje razume tačku gledišta svoje majke. Ne želeći da se vrednosno određuje, Tanenova uverljivo dokazuje da dobronamerne reči šalju zloćudne poruke: dok se ćerke žale da ih majke samo kritikuju, majkama se čini da ćerke svaku njihovu reč automatski doživljavaju kao kritiku. Obe žalbe su opravdane – u čuvenom pitanju "šta si to obukla?” nahodi se kako kritički stav, tako i brižnost. Majke prijateljski kažu svojoj kćeri sve ono što će drugi iz učtivosti ili pakosti prećutati, što ćerke ne sprečava da svaki izraz majčinske emocije protumače kao posesivnost. Čak i ako nema prisnosti među njima,  njihov odnos  počiva na verbalizaciji više no ijedan drugi te je, shodno tome, najopterećeniji skrivenim porukama i značenjima. Ili, kako se često pokazuje, iskonstruisanim i projektovanim porukama i značenjima. U analizi diskursa Tanenova ne zanemaruje generacijske, kulturne i rodne razlike: nerazumevanje majki i ćerki često se dešava zbog razlike u iskustvima. Do kakvih bi sve revolucionarnih otkrića američka lingvistkinja došla u izučavanju komunikacije svekrva i snaha na našem podneblju, ostaje da nagađamo.

Srpski jezik ima niz mogućnosti za upotrebu rodno osetljivog jezika, ali se, kako ukazuje Svenka Savić (dugogodišnja borkinja u oblasti lingvistike, uzročnica mnogih vitalnih promena u jeziku i njihova svedokinja) one nedovoljno koriste, ili se koriste na način koji žene, naročito kad se govori o njihovim aktivnostima u javnoj sferi, obeležava na neprimeren, pa čak i "posrprdan" način. Za sada ne postoji jedinstven stav ili dokument koji bi regulisao ovu oblast, a uzroke tome treba tražiti i u činjenici da velikom broju žena identifikovanje sa ženskim rodom u jezičko-javnoj sferi još uvek predstavlja svojevrsnu nedoumicu, pa čak i problem.

Da će borba biti duga jer je neprijatelj jak  dokazuje i jedan prividno banalan primer: sa pojavom sve većeg broja književnih autorki više je eksploatisana i reč spisateljica. Iako nesporna i oblikom i upotrebom, pojavila se teza u feminističkim krugovima da je data reč zapravo tuđica (odnosno, kroatizam) te da je, shodno tome, žena pisac nepostojeća ličnost jer nema svoje srpsko ime. Hrvatski lingvisti će vam, pak, objasniti da je spisateljica – zapravo rusizam! Da li to znači da su ženski oblici imenica zapravo siročad koje niko neće? Narastajući broj psihološkinja, docentkinja, sudinja i nositeljki teniskih turnira ubrzano radi na tome da ovakvu tvrdnju demantuje.

Autorka je profesor na Novosadskom univerzitetu

 

Odgovornost politiČke elite u Srbiji

Piše: Dragan Popović

Opšte je mesto govoriti o netoleranciji u Srbiji. U poslednjih 20 godina, žrtve ratnih zločina, nasilja, diskriminacije i kršenja ljudskih prava postale su jedan od simbola Srbije. U septembru 2009. godine, pitanje netolerancije i nasilja postalo je društvena tema broj jedan, pre svega zbog atmosfere stvorene u društvu nakon zabrane Povorke ponosa i napada na strane državljane. Stav da spirala nasilja traje bez prestanka od početka devedesetih dobio je i zvaničnu legitimaciju kroz izjavu predsednika Srbije Borisa Tadića. Tadić je napokon izjavio ono što se od njega već dugo očekuje.

U Srbiji postoji kontinuitet nasilja. Ako želimo ozbiljno da rešavamo problem, uzroke onda svakako moramo potražiti u devedesetim godinama 20. veka. Međutim, ne i isključivu odgovornost. Jer devedesete su simbolično okončane 5. oktobrom 2000. godine. Devet godina kasnije došli smo u fazu da skoro ništa nije urađeno da bi se otklonili uzroci nasilja i diskriminacije. Račun za ovo ispostavlja se aktuelnoj političkoj eliti. Svi na političkoj sceni bili su, duže ili kraće, u vlasti prethodnih dvadeset godina. Elita mora da ponudi građanima nove temeljne vrednosti.

Graditi zgradu bez temelja uzaludan je i na neuspeh osuđen posao. Osnovne vrednosti jesu demokratsko uređenje, poštovanje ljudskih prava i vladavina prava. Oko njih nema kompromisa. Ako smo ih usvojili, država je dužna da ih brani svim legalnim sredstvima. Koketiranje sa onima koji ih negiraju vodi u urušavanje društva i države.

Ako su ove vrednosti usvojene samo na deklarativnom nivou, bez suštinskog razumevanja i prihvatanja, odgovorni su političari. Oni moraju biti više državnici, a manje politikanti. Pravi državnik ne formuliše svoju politiku na osnovu istraživanja javnog mnjenja i saveta marketinških agencija. On jasno i nedvosmisleno brani temeljne vrednosti društva, objašnjava ih neumorno građanima i tera institucije da upornim radom učvršćuju takav sistem.

Državnik mora da stane pred građane Srbije i preuzme odgovornost u ime države za ratove tokom devedesetih, za brojne ratne zločine, uključujući i genocid u Srebrenici 1995. godine, za masovna kršenja ljudskih prava u zemlji, za progon svih koji su drugačiji.

I na kraju, za ćutanje i kohabitaciju sa vrednostima režima Slobodana Miloševića nakon 2000. godine nema opravdanja. To mora da bude početak. Tek tada ćemo biti u stanju da krenemo dalje, znajući kuda idemo. U suprotnom, začarani krug se nastavlja.

Autor je programski direktor Inicijative mladih za ljudska prava

 

HIV ima neko drugi

Radio prilog: Marina Stojadinović

Sandra Maničić već devet godina je HIV pozitivna. Kada su to saznali da je inficirana, prijatelji i rođaci su je odbacili. Uprkos tome, ova tridesetogodišnja devojka našla je svoj put i bori se protiv diskriminacije.

Sandra Mančić: "Recimo, mene su moji drugari i drugarice, pa i jedna koja mi je bila najbolja, napustili. Najbolja drugarica se udala i više nije htela sa mnom da bude u kontaktu. Ali, ja na to gledam ovako: ljudi koji me izbegavaju zbog moje bolesti, nisu mi ni potrebni, bez obzira da li mi je to prijatelj, rođak, ili mi je, čak i najbliži rod. To stalno pokušavam da objasnim svojim prijateljima koji su HIV pozitivni: u redu je žrtvovati se zbog deteta, naročito ako je malo, ili zbog roditelja, ali ako bliskost nije tako velika, nema potreba da svoj identitet krijemo i stavljamo pod tepih da bi nekom drugom – bio drug, kolega, komšija ili kum – dali mogućnost da prema nama bude dobar."

Sandrin život nije bio ružičast. U ranoj mladosti počela je da uzima narkotike.

Sandra Mančić: "Moj ceo život je vezan za to drogiranje. Sa jedanaest mi je umrla mama, sa dvanaest sam već probala drogu, a sa sedamnaest godina sam postala intravenski narkoman. Do 2004. godine sam bila narkoman, dok se nisam uključila na metadonsku terapiju. Od 2004. mogu slobodno reći da ni ja ni moj suprug nismo uzeli drogu, tako da nama metadon mnogo znači."

Poslednjih godina mnogo je urađeno na prevenciji, lečenju i dostupnosti lekova, pa osobe sa HIV-om mogu da žive dugo i kvalitetno, a da ne obole od SIDE. Nažalost, veliki deo ljudi i dalje je netolerantan prema osobama koje su inficirane HIV-om, upozorava pomoćnica ministra zdravlja Ivana Mišić.

Ivana Mišić: "Sa HIV-om se danas živi. To je hronična bolest sa kojom se može kvalitetno živeti nekoliko decenija ukoliko osoba ima okruženje koje će je ohrabriti da ode kod lekara i dobije terapiju. Ako je takva osoba prihvaćena u radnoj sredini, ako deca osoba koje imaju HIV nisu odbačena iz škola i vrtića, mi možemo da kažemo da smo stvorili dobre uslove za kontrolu HIV-AIDS epidemije."

Predsednica tematske grupe UN za SIDU Judita Rajhenberg kaže da je HIV naša stvarnost koja se može dogoditi svakom. Sve više mladih ljudi je inficirano. Treba da im omogućimo da žive kvalitetno, a ne izlovano.

Judita Rajhenberg: "Ko su ti mladi ljudi? Oni su deca iz našeg komšiluka. Oni su đaci u našim školama. Oni su studenti na našim univerzitetima. Oni su budući privrednici, profesori. Ali, svoj HIV pozitivni status još uvek moraju da kriju, da bi im mnoga vrata ostala otvorena."

Ne postoje rizične grupe, već samo rizično ponašanje, navodi direktorka Globalnog fonda za borbu protiv SIDE Katarina Mitić. Ona tvrdi da strah od odbacivanja često navodi mnoge ljude na strah da se testiraju na AIDS.

Katarina Mitić: "U našoj sredini više od dvadeset savetovališta pruža usluge poverljivog, anonimnog i besplatnog testiranja, ali je procenat testiranih još uvek mali. Ljudi se plaše za svoj status, kako će njihovi rođaci, kolege, šira sredina reagovati na to saznanje. To ih sprečava da svoj status, kad ga i saznaju, otkriju osobama u svojoj okolini i da potraže medicinsku i drugu pomoć. Imajući u vidu dostupnost i korisnost antiretrovirusne terapije, ovakve informacije su porazne, jer je poznato da osobe koje su nosioci virusa mogu 20-30 godina da žive bez simptoma AIDS-a."

Većina opšte populacija smatra da se SIDA njima nikada ne može dogoditi, podseća Katarina Mitić.

Katarina Mitić: "Stigma i diskriminacija kod nzdravih ljudi stvaraju jedan lažan osećaj sigurnosti. Vezivanjem HIV-a za određene socijalne grupe, neguje se ideja da veliki deo populacije nije pod rizikom. Često možemo čuti da se to ne dešava ljudima koji ne pripadaju određenim manjinskim grupama, a da su oni kojima se to dogodilo sami krivi. To je potpuno pogrešan obrazac koji dovodi do toga da osoba praktikuje rizično ponašanje, da se ne zaštiti na određeni način, da ne koristi kondom, pa da samim tim, uzme virus HIV-a."

Ministar zdravlja Tomica Milosavljević ipak veruje da će nedavno usvojeni Zakon o zabrani diskriminacije unaprediti kampanju podrške obolelima od HIV-a.

Tomica Milosavljević: "U članu 26. ovog Zakona zabranjena je diskriminacija lica ili grupa s obzirom na njihovo zdravstveno stanje, kao i članova njihovih porodica. Diskriminacija naročito postoji ako se licu ili grupi zbog njihovih ličnih svojstava odbije pružanje zdravstvenih usluga, postave posebni uslovi za pružanje medicinskih usluga koji nisu opravdani medicinskim razlozima, odbije postavljanje dijagnoze i uskrati informacija o trenutnom zdravstvenom stanju, preduzetim ili nameravanim merama lečenja ili rehabilitacije, kao i omalovažavanje ili vređanje u toku boravka u zdravstvenoj ustanovi."

Rezultati istraživanja o diskriminaciji osoba inficiranih i obolelih od SIDE u Srbiji su poražavajući, ističe direktorka Instituta za javno zdravlje Tanja Knežević.

Tanja Knežević: "Precizno 89% ispitanika je reklo da nikada ne bi živelo sa osobama koje su inficirane HIV-om, 65% je reklo da nikada ne bi primilo takvu osobu u kuću, dok je oko 36% procenata bilo i mnogo drastičnije, pa je reklo da takve osobe treba da dobiju otkaz, bez obzira na to koliko profesionalno obavljaju svoj posao."

Mladi ljudi mogli bi da se druže sa HIV pozitivnim osobama, ali...

Mladić: "Pa, ja ne znam mnogo o ovoj bolesti, ali jedan stepen straha postoji."

Devojka 1: "Ako mi možemo nešto da učinimo da njima olakšamo život, bilo bi dobro da to uradimo. Nije teško naučiti tih par načina na koje se prenosi HIV i tako se naoružati znanjem i biti siguran."

Devojka 2: "Svakako bih mogla da radim sa HIV pozitivnom osobom i mislim da u komunikaciji ne bi bilo nikakvih problema, kao i da nastavim druženje sa nekim ko je HIV pozitivan, ali što se tiče života s nekim takvim, nisam sigurna da bih mogla da iznesem tu vrstu odnosa."

Sandra Mančić, sagovornica s početka ove priče smatra da i pored predrasuda okolina polako menja stav prema HIV ljudima.

Sandra Mančić: "Veća je diskriminacija u porodici. Roditelji imaju svoj stav u pogledu toga čak i kad im je dete deset godina inficirano. Oni smatraju da treba da ga drže izolovanog: u vikendici ili na nekom drugom spratu kuće, i ti njihovi stavovi su apsolutno nepromenljivi. Ali, dobro je što menjamo stavove HIV pozitivnih koje edukacijom spremamo da razumeju i svoje roditelje i shvate nivo njihovog znanja."

U svetu je danas od SIDE umrlo oko 30 miliona ljudi, a u našoj zemlji 2.300 osoba.

Autorka je za ovaj prilog dobila Drugu nagradu NVO "AID PLUS – više od pomoći"
Radio prilog je emitovan na Radio Beogradu 1 - 21. juna 2009.


  •  

     

  •    Belgrade Security Forum

  •    

  •  

    Nacionalni konvent o Evropskoj uniji

  •  

     

  •  

    OCDoskop

  • Beta - novinska agencija

  • Privredna Komora Srbije

  • EurActiv.rs

  • Slovak Aid

  • Evropa Plus