KONTAKTUČLANITE SEPRESSLINKOVIDOKUMENTI

Haški tribunal kao tranziciona pravda

 

Odnos građana Srbije prema Međunarodnom krivičnom tribunalu za bivšu Jugoslaviju,  domaćim pravosudnim organima za ratne zločine i ratnim sukobima tokom 90-ih. Rezultati istraživanja stavova javnog mnenja u decembru 2006. godine omogućeno u okviru programa Misije OEBS u Srbiji, uz finansijsku podrsku Vlade Kraljevine Holandije

Sudije Haškog tribunala : rad suda ne utiče na javno mnenje u Srbiji

Piše: Igor Bandović

Uporedno iskustvo političke tranzicije nedemokratskih društava je pokazalo da je za stvaranje demokratskog i pravednog društva potrebno trajno raskidanje sa režimima čija je vladavina bila zasnovana na masovnim kršenjima ljudskih prava. Ovakvi državni sistemi su se ogrešili o osnovna ljudska prava građana, a represija kao jedan od osnovnih stubova takvih vladavina je većinu građana učinila nejednakim, diskriminisanim i obespravljenim. Trajni politički i pravni diskontinuitet sa ovakvim sistemima je samo neophodan uslov za početak procesa kojim se otvara problematičan period prošlosti zemlje i otkrivaju zločini prethodnog režima. Ovaj proces se naziva suočavanje sa prošlošću ili proces utvrđivanja istine i odgovornosti dok se u savremenoj pravnoj literaturi sve češće sreće engleski termin transitional justice kojim se zaokružuju specifični problemi nasleđa autoritarne i nasilne prošlosti koji su praćeni zločinima, državnom represijom i nepoštovanjem ljudskih prava građana kao posebna disciplina međunarodnog prava ljudskih prava. Kako bi se adekvatno odgovorilo na izazove društava sa ovakvim nasleđem, instrumenti koje demokratske vlasti koriste uključuju:

  • kažnjavanje pojedinaca za koje se utvdi da su činili zločine.
  • reparacija žrtvama kršenja ljudskih prava.
  • uspostavljanje komisija za istinu kako bi se na potpun i celishodan način razjasnila prošlost i otklonile nedoumice oko događaja u prošlosti.
  • Reforma državnih institucija, naročito policije i sudstva.
  • Lustracija, ili uklanjanje protivnika demokratije sa javnih funkcija. (Prema izvoru: „Šta je tranziciona pravda“, „What is transitional justice“, www.ictj.org

Suočavanje sa prošlošću u Srbiji je otežano prirodom ratnih sukoba koji su se dogodili u bivšoj Jugoslaviji i prirodom autoritarnog režima koji ih je izazvao. Ratovi u bivšoj Jugoslaviji imali su  karakter i međunarodnog i unutrašnjeg sukoba, dok su žrtve kršenja ljudskih prava bili građani drugih republika članica bivše federativne zemlje, ali i građani u Srbiji kao žrtve vladavine represivnog režima.
Beogradski centar za ljudska prava je u junu 2003. preduzeo prvo opsežno istraživanje stavova javnog mnjenja prema Haškom tribunalu, želeći da izmeri stavove građana Srbije prema ovom Sudu, ratnim zločinima i odgovornosti i krivici za događaje koji su obeležili ratove u bivšoj Jugoslaviji. Druga dva istraživanja realizovana u 2004. i 2005. godini su bila sastavni deo projekta „Podizanje nivoa informisanosti građana o radu Tužilaštva za ratne zločine“. Ova istraživanja su obuhvatila stavove građana prema Haškom tribunalu, ali i prema noformiranim specijalizovanim odeljenjima Okružnog suda u Beogradu za ratne zločine i sudskim postupcima koji su tamo započeti krajem 2003. Na ovaj način su tokom tri godine, mereni i praćeni stavovi javnosti prema najvažnijim delovima procesa suočavanja sa prošlošću srpskog društva na osnovu kojih je moguće ustanoviti neke stohastičke pravilnosti i trendove ove pojave, ali i istovremeno  i pretpostaviti dalji pravac i brzinu suočavanja sa prošlošću, najvažnije determinante koje će uticati na ovaj proces i na ozdravljenje posleratnog društva u Srbiji.
Poslednje istraživanje (decembar 2006.) je treće po redu u pogledu stavova građana prema domaćem pravosuđu za ratne zločine (jul 2004, april 2005, decembar 2006), a četvrto u pogledu stavova prema Haškom tribunalu (počevši od jula 2003). U delu koji se bavi obaveštenošću i stavovima građana prema događajima vezanim za ratove na teritoriji bivše SFRJ u poslednjoj deceniji 20. veka, u cilju praćenja promena, korišćeni su i rezultati istraživanja javnog mnenja Srbije, “Istina, odgovornost i pomirenje” koje je Strategic Marketing realizovao za B92 u maju 2001. godine.

s

Karla Del Ponte : tužiteljka ili progoniteljka?

Političko okruženje

Osnovni pokazatelj opšteg stanja, ocena pravca u kome ide Srbija, pokazuje, u odnosu na prethodne mesece, porast optimizma počevši od kampanje za usvajanje Ustava i raspisivanja parlamentarnih izbora. Među spontano navedenim problemima na prvom mestu i dalje su nezaposlenost i nizak standard, dok građani probleme odnosa sa Haškim tribunalom i izručivanje optuženih ne svrstavaju među prioritetne probleme. Sa izuzetkom Crkve, poverenje u institucije je veoma nisko, a u sudstvo ima poverenja samo 9% građana. Građani su generalno veoma nezadovoljni radom Vlade, ali saradnju sa Haškim tribunalom ocenjuju ipak bolje nego rad u ostalim oblastima. Samo 8% građana smatra da je upoznato sa organizacijom i načinom rada Haškog tribunala, dok 72% smatra da malo zna o tome. U odnosu na na istraživanje iz aprila 2005. godine, znatno veći procenat građana bio je u stanju da navede neke domaće pravosudne organe za suđenje optuženima za ratne zločine. Takođe, znatno veći procenat građana (43%) smatra sebe bar malo upoznatim sa radom Tužilaštva za ratne zločine Republike Srbije. Najveći broj građana ili uopšte ne prati, ili veoma retko prati suđenja za ratne zločine pred domaćim sudovima. Samo 8% prati povremeno, a 1% redovno. Simpatizeri Srpske radikalne stranke, u znatno većoj meri od simpatizera drugih stranaka, sebe opažaju kao informisane o radu Haškog tribunala i domaćeg pravosuđa za ratne zločine.
Znatan deo građana koji bar povremeno prati suđenja za ratne zločine pred domaćim sudovima nije znao da kaže o kojim suđenjima je reč. Građani su najčešće navodili da prate suđenja za slučaj Ovčara. Skoro polovina onih koji bar donekle prate suđenja za ratne zločine pred domaćim sudovima, dosadašnjem toku suđenja daju najniže ocene (1 i 2), samo 12% daje visoke ocene (4 i 5). Iako uglavnom ne prate suđenja za ratne zločine pred domaćim pravosuđem, većina građana (60%) smatra da bi javnost trebalo da bude više informisana o toku tih suđenja.
Upoznatost i stavovi prema događajima vezanim za ratove na teritoriji bivše SFRJ u poslednjoj deceniji 20. veka počinju da blede u sećanjima građana. Zločini počinjeni nad Srbima znatno se bolje pamte od zločina koje su počinili Srbi nad drugima. Čak i kada su čuli za događaj, mnogi građani ne veruju u njegovu istinitost, a i ako veruju, često su skloni da događaj tumače kao neminovnost rata, a ne ratni zločin. Zaborav je još upadljiviji kada se obaveštenost o ratnim događajima uporedi sa 2001. godinom. Čak i kada su za događaj čuli, u odnosu na 2001. godinu, sve manje ljudi veruje da su se oni odista dogodili.

Procenat građana koji smatraju da Srbija treba da sarađuje sa Haškim tribunalom nešto je porastao u odnosu na prošlu godinu, ali je još uvek znatno manji nego 2003. Opredeljenje za saradnju većine građana (69%) motivisano je utilitarnim razlozima – ispunjenjem uslova za reintegraciju Srbije u svet i izbegavanjem sankcija. Saradnji sa Haškim tribunalom najviše se protive najstariji građani, građani niskog obrazovanja i nešto više stanovnici centralne Srbije od stanovnika Beograda i Vojvodine.
Većina građana (52%) smatra da vojska i policija nisu spremne da se odreknu pojedinaca iz svojih redova  koji su činili ratne zločine. U odnosu na prethodnu godinu upadljivo je povećanje broja građana koji nemaju stav po pitanju motiva za dobrovoljnu predaju i priznanje krivice haških optuženika. Najviše nepoverenja u nepristrasnost Haškog tribunala je među pristalicama SRS i koalicije DSS-NS.
Više od dve trećine populacije dosledno smatra da Haški tribunal optuženima srpske nacionalnosti sudi pristrasno, a kao najčešći razlog za ovakvo mišljenje navodi se veći broj optuženih Srba. Najčešće uverenje građana jeste da žrtve i njihove porodice doživljavaju Haški tribunal kao veoma nepravedan (40%), ali ipak, tek nešto manji procenat građana (36%) smatra da suđenja optuženima pruža žrtvama i njihovim porodicama osećanje da je pravda bar donekle zadovoljena.
Građani su podeljeni u mišljenju o prvenstvenoj svrsi suđenja za ratne zločine pred domaćim sudovima. U odnosu na prethodnu godinu smanjio se broj građana koji smatraju da je svrha suđenja za ratne zločine pred domaćim sudovima da pokaže da je društvo u Srbiji u stanju da se suoči sa ratnim zločinima (25%), a povećao broj onih koji veruju da je svrha u svaljivanju sve krivice za ratne zločine na Srbe (19%). Najviše uverenja da će suđenje pred domaćim sudovima uspeti da ostvari svoju svrhu bilo je među građanima koji svrhu vide u pokazivanju da je društvo u Srbiji u stanju da se suoči sa ratnim zločinima i prihvati krivicu svojih sunarodnika.
Kao i prethodnih godina, uprkos veoma niskom poverenju u instituciju sudstva u Srbiji (9%), većina građana (56%) izrazila je poverenje u spremnost tog istog sudstva da sudi osuđenima za ratne zločine. Čak 71% dosledno smatra da je bolje da se suđenja za ratne zločine obavljaju u Srbiji umesto u Hagu, a kao razlog za takvo mišljenje najčešće navode uverenje da će se suditi pravičnije. Iako većina građana smatra da je naš pravosudni sistem spreman za suđenja za ratne zločine, manje od polovine građana (40%) smatra da bi Tužilaštvo imalo hrabrosti da pokrene sve postupke, a tek svaki četvrti (manje nego prethodnih godina) da bi tužilac bio nezavisan u svojim odlukama. I ove godine nastavlja se trend smanjenja broja građana (29%) koji smatraju da je suočavanje sa istinom i prihvatanje odgovornosti važno za budućnost zemlje kao jedini put u bolju budućnost i stvaranje dobrih odnosa sa susedima i međunarodnom zajednicom. U odnosu na prethodne godine, znatno se smanjio broj građana (sa 55% 2003. na 39% 2006. godine) koji smatraju da bi suđenje pred domaćim sudovima doprinelo saznanju istine, kao i broj građana koji veruje da bi javnost u potpunosti prihvatila svaku istinu koja se otkrije pred domaćim sudovima (26%). Sa druge strane nastavlja se trend povećanja broja građana koji smatra da prava istina nikad neće izaći na videlo (44%).


Tek nešto više od trećine građana očekuje da će nova vlada uspešnije sarađivati sa Haškim tribunalom i uspešnije rešavati probleme ratnog nasleđa. Obrazovaniji ljudi bili bi znatno spremniji da daju iskaz istražiocima Haškog tribunala, ali tek malo spremniji i da svedoče pred domaćim sudom. Što je niže obrazovanje, to je veća razlika u korist spremnosti da se svedoči pred domaćim sudovima u odnosu na spremnost da se da iskaz istražiocima Haškog tribunala. Još manji broj građana svedočio bi pred sudovima Hrvatske, BiH i Kosova, nego pred Haškim tribunalom. Tek svaki četvrti građanin smatra da će suđenja pred domaćim sudovima doprineti procesu pomirenja, a čak 41% ne zna kakve bi posledice na proces pomirenja ova suđenja mogla da imaju. Stariji građani, građani višeg obrazovanja i građani Beograda više veruju da će suđenja pred domaćim sudovima doprineti procesu pomirenja.
Tokom 2006. godine istina o ratnim zločinima nikad nije bila bliža građanima u Srbiji. Teme suočavanja sa prošlošću su bile zastupljenije u javnosti mnogo više nego prošle godine što bi moglo da utiče i na stav javnog mnjenja prema njima. Ipak, suočavanje sa prošlošću u Srbiji i dalje otežava nekoliko elemenata, od kojih se najvažniji nalaze u političkoj sferi i direktno zavise od političkih događaja. Ne sprovode se reforme policije i bezbednosnih službi koje bi podrazumevale i kažnjavanje pripadnika ovih državnih organa koji su učestvovali u kršenju ljudskih prava građana. Zamagljivanje istine, poricanje odgovornosti i teorije zavere sa elementima govora mržnje su glavna obeležja tabloida koji čine većinu štampanih medija. Pristup preispitivanju prošlosti i kada se razgovora o ovim temama i dalje se hrani kolektivnima afektom odbijanja odgovornosti koji potiče još iz 90-ih.
Pri svemu ovome, rad Haškog tribunala i suđenja pred njim, presude koje donosi i dokazni materijal koji se iznosi na suđenjima ni u kojoj meri ne utiču na proces utvrđivanje istine i odgovornosti za ratne zločine u Srbiji. Opravdana pretpostavka koja bi se mogla izvesti iz praćenja stavova građana prema ovom sudu je da nijedan događaj, pa i eventualna hapšenja najtraženijih haških optuženika, Ratka Mladića i Radovan Karadžića, neće izazvati pozitivnu reakciju građana u Srbiji u pravcu prihvatanja sudskih istina ovog suda. Jedina moguća promena stavova javnosti prema ratnim zločinima njihovih sunarodnika sada je moguća pod uticajem ishoda budućih suđenja za ratne zločine pred domaćim sudovima i vođenjem politike suočavanja sa prošlošću neke nove političke elite koja bi na ovim procesima insistirala.

Autor je aktivista Beogradskog centra za ljudska prava


  •  

     

  •    Belgrade Security Forum

  •    

  •  

    Nacionalni konvent o Evropskoj uniji

  •  

     

  •  

    OCDoskop

  • Beta - novinska agencija

  • Privredna Komora Srbije

  • EurActiv.rs

  • Slovak Aid

  • Evropa Plus