KONTAKTUČLANITE SEPRESSLINKOVIDOKUMENTI

ISTORIJA, KULTURA I JEZIK ROMA
KAO NACIONALNI ELEMENTI IDENTITETA NARODA

 
U romskoj kulturi izrazito je naglašeno da je smisao čovekovog postojanju u reči “biti,” a ne u reči “imati”, a sam život Roma je pokazao “da se bez države i teritorije mogu održati vlastite vrednosti, jezik i kultura, bez obzira u kojoj se zemlji nalazili.”
 
Piše: Dragoljub Acković
 

Sve do današnjih dana Romi su očuvali niz kulturnih elemenata koji nedvosmisleno svedoče o njihovom etničkom samosvojstvu u oblasti materijalne i duhovne kulture, uključujući pre svega, verovanja, običaje, navike, norme, zakone, jezik i simbole, tvrdi Rajko Đurić, sa čim se u potpunosti slažemo.
 
Simbolika Roma, kaže pomenuti autor, pruža dokaze i o njihovim susretima s narodima različitih jezika, religija, običaja i kulura, i to su simboli u kojima se odslikavaju pojedini istorijski događaji, istorijska mesta, istorijske ličnosti itd., koji su snažno obeležili život i sudbinu romske zajednice ili pojedinih njenih delova na evropskim i vanevropskim prostorima.
 
Romi su poneli iz svoje pradomovine Indije čitav niz simbola. Mnogi od tih simbola čvrsto su srasli s rečima njihovog jezika, što znači sa samim mišljenjem, osećanjem i opažanjem. Oni su nastavili da koriste te simbole unutar svoje zajednice i posle egzodusa. Analiza sakupljenog materijala pokazuje, da simboli unutar njihove društvene zajednice dobijaju značaj zavisno od pola osobe (muško, žensko), dominantnih zanimanja unutar grupe ili zajednice i načina života društvene grupe (sedentarni, nomadski). Simboli su čvrsto povezani s porodicom, klanom, plemenom, određenim društvenim institucijama i odnosima, kao i sa ključnim događajima kao što su sklapanje braka, rođenje, krštenje, smrt i sahrana. Simbolika društvene grupe dolazi do izražaja preko hrane i odeće, mesta i načina stanovanja, ukrasa na stvarima koje se koriste i proizvode, oruđa, oružja itd.
 
Razne vrste i vidovi stvaralaštva, njihov normativni i vrednosni svet nose takođe pečat simbolike zajednice ili grupe. Svi simboli Roma mogu se klasifikovati na: simbole zajedničkog porekla i simbole koji nemaju zajedničko poreklo, to jest preuzeti su od drugih naroda kao što su, na primer, muslimani i hrišćani, ili narodi raznih zemalja, čija je simbolika uticala u većoj ili manjoj meri na simboliku pojedinih romskih grupa.
 
Uhlik Rade, u Srpsko-Hravtsko Ciganskom rečniku kaže: “Romi i njihov jezik predstavljaju nešto posebno, nešto što odudara od ostalih naroda i jezika. Svako ko upozna građu njihova jezika, dobiće jasnu sliku o njima. Rom je prirodan, jedostavan čovek. On beži od onoga što ga zadržava i podseća na neke probleme. Ali u njegovom jeziku ima ipak i takvih pojava koje nisu u skladu sa tom njegovom sklonošću. To je, možda, dokaz da Romi nisu uvek bili onakvi kakvi su danas. Istina je da je njihov rečnik skučen, ali gramatička struktura njihovog jezika ipak svedoči o postojanju nekog složenijeg načina izražavanja, pa, prema tome, o nekom smislu za organizaciju, što im inače obično odričemo”.
 
Dakle, u osnovama te kulture počiva jedan prepoznatljiv način života kojem odgovara određen pogled na svet i čoveka. Romski pogled na svet, koji afirmiše čoveka i životne vrednosti među kojima je najpre sreća. Sreća ima u kulturi Roma centralni značaj i jednu od najvažnijih uloga u životu ljudi te zajednice, koji je pominju od kolevke pa do groba. prema verovanju Roma, Urme, ili Suđaje određuju koju će sreću imati čovek u prvoj sedmici po njegovom rođenju. Urme su najnaklonjenije detetu koje na svet dolazi u četvrtak ili nedelju, posebno u zoru, dakle uoči izlaska sunca. Detetu koje se rodi u utorak ili petak namenjeni su doživotna nesreća i beda. Deci rođenoj u ponedeljak ili subotu urme daju veoma dug život i srećan brak, ali će provesti život u bedi. Deca rođena u sredu biće veoma bogata, ali će umreti neprirodnom smrću. Smrt od groma je njihova najčešća sudbina. Simboli sreće mogu biti razne stvari: biljke, životinje, znaci, slike božanstava itd.). Od ostalih simbola Roma, ljubav i sloboda, zauzimaju takođe centralno mesto. U romskoj kulturi izrazito je naglašeno da je smisao čovekovog postojanju u reči “biti,” a ne u reči “imati”, a sam život Roma je pokazao “da se bez države i teritorije mogu održati vlastite vrednosti, jezik i kultura, bez obzira u kojoj se zemlji nalazili.”
 
Jezik je ključ za proučavanje istorije i kulture Roma
 

Kliknite ovde za veću sliku

Osim romskog jezika, za proučavanje istorije i kulture ovog naroda, veliku ulogu imaju i jezici drugih naroda, naročito onih preko čijih su teritorija Romi prolazili, ili na njima i sa njima živeli tokom viševekovnog putovanja od Indije do sadašnjih staništa.
 
Romski jezik je jedina „knjiga“ koju je ovaj narod sa sobom poneo iz prapostojbine Indije, i sačuvao do dana današnjeg .Romski jezik i njegovi dijalekti srodni su jeziku plemena Dardi i Kafistranu, kao i jeziku plemena Hidukušu u Indiji. „Romani chib“ predstavlja kolektivnu memoriju i svedočanstvo o njihovom shvatanju sveta, ali i sebe samih. Njihov jezik je, slažu se mnogi romolozi „inventar materijalne i duhovne kulture”, kojoj su nekada pripadali, a istovremeno sadrži elemente kulture drugih naroda, sa kojima su dolazili u dodir tokom njihovih dugih seoba.
 
Romski jezik predstavlja ključ koji otvara nevidiljiva vrata prošlosti ovoga naroda od njihove pradomovine do prostora na kojima sada žive.
 
O istorijatu Roma ne postoje značajni pisani tragovi, naročito ne oni koje su Romi ostavili, tako da je proučavanje njihovog jezika osnova za istraživanje i rekonstrukciju kultutre i prošlosti ovog naroda.
 
Romi nisu živeli van vremena i van istorije
 
Romi, ne poseduju sopstvenu, na svom jeziku pisanu istoriju, kažu Andžej Mirga i Leh Mruz, koja bi zapisivala etničke junake, slavne događaje ili poraze i u kojoj bi se ispoljio njihov sopstveni odnos prema događajima iz prošlosti.
Nije to samo posledica nemanja pisanog jezika, konstatuju pomenuti A. Mirga i L. Mruz. Dosta romologa skretalo je pažnju na svojevrstan stav Roma prema vremenu i istoriji; naglašavana je nebriga ili nedostatak potrebe za zadržavanjem onoga što prolazi, za za pamćenjem prošlih događaja makar i u vidu legendi ili mitova.
 
“Postavlja se onda pitanje jesu li Romi živeli izvan vremena tj. izvan istorije, pitaju se mnogi istraživači a među njima i već pomenuti Mirga i Mroz. Odgovor pomenutih autora je, „ne“. Jer, po njihovom mišljenju, Romi nisu živeli izvan vremena, izvan istorije već su „oni izrazito osećali njen uticaj obeležavan ediktima, naredbama, pogronima, pa konačno i genocidom u drugom Svetskom ratu.“
 
Sigurno je da postoje velike razlike u stavovima prema vremenu, a time prema istoriji kod Roma i neroma.Romi su od trenutka pojave u srednjevekovnoj Evropi sačinjavali stranu zajednicu. Nisu isticali teritorijalne težnje i nisu isticali pravo prema dobrima povezanim sa njima. Štaviše, čak su i izgubili pamćenje o sopstvenoj domovini. Bila im je, dakle, strana potreba sankcionisanja prava na neku teritoriju kao „domovinu“.
 
Nikad nisu težili za svojom državom
 
Pored viševekovne egzistencije među evropskim nacionalnim zajednicama Romi, tvrde brojni stručnjaci iz oblasti romoloških nauka, među kojima se po tom pitanju ističu pomenuti A. Mirga i L. Mruz, nisu ispoljili državotvorne tendencije.
 
Sve do danas, naglašavaju oni, ostali su pripadnici ovog naroda, zajednica etničkog grupisanja, izdiferencirana i iznutra podeljena bez formirane zajedničke nacionalne svesti. Strana im je bila i druga potreba koja kreira istorijski stav, zapravo težnju za ustanovljenjem zajedničke vlasti. Otuda u tradicionalnim romskim pričama i legendama nemamo etničke heroje, značajne datume, događaje ili mesta koja bi bila okružena specijalnom pažnjom i pamćenjem. Počeci takvog procesa, koji podstiče potrebu posedovanja sopstevene istorije, datiraju tek od tredesetih godina XX veka. Panromski pokret, iniciran od pojedinaca, karakteriše napor da se stvori zajednica iznad grupnih podela i razlika, nacionalna zajednica. Njen simptom je, između ostaloga, ustanovljavanje osnovnih nacionalnih simbola: romske zastave i himne (Zastava i himna Roma, su ustanovljene na I Svetskom kongresu Roma koji je održan u Londonu 1971), a takođe i težnja ka strvaranju književnog jezika Roma, koji se zove romani čhib (Deklaracija o standardizaciji romskog jezika ustanovljena je na IV Svetskom Kongresu Roma koji je održan 1990. godine u Varšavi). Ali to je još uvek pojava sužena na romsku elitu.
Romske zajednice, kao nomadske, suprotstavljene su sedelačkom društvu. To suprotstavljanje, makoliko steretipno (sedelačke grupe Roma na Peloponezu potvrđuju istorijski izvori već u XIV veku), može se smatrati ispravnim jer i dalje veliki deo Roma vodi ili se trudili da vode nomadski stil života. Šta se u tom suprotstavljanju može videti sa stanovišta odnosa prema vremenu koje nas interesuje?
 
Sedelačka društva prirodno su teritorijalna; raspolažu sopstvenim granicama osiguranim prostroom koji je društveno i kulturno definisan. U njegovim okvirima zajednica teži da postigne stabilizaciju- kako u grupnim tako i u individualnim razmerama. Kontinuitet i trajanje su vrednosti za čiju je odbranu grupa gotova da da najviše žrtve. Ta veza s teritorijom - s "privatom domovinom"- ima duboko emotivni karakter pa čak i magični. Ona daje posebno značenje istorijskom pamćenju. Znaci i simboli ovog pamćenja su kultivisani, postaju elementi tradicije. Ukorenjenost i tradicija kao vernost prema nasleđu predaka i prošlosti izrastaju u vrednosti. Teritorija kao prostor života grupe, ali i kulturni prostor, na kome su ustaljeni znaci i simboli nasleđa i pamćenja, generiše istorijski stav. Grupni identitet izgrađuje se na planu istorije.
 
Romi kao eksteritorijalni nomadi
 
Romi su vekovima bili lišeni sopstvene teritorije i kao nomadi su bili eksteritorijaln. Njihov odnos i veza sa teritorijom po kojoj su putovali, po prirodi stvari, morala je biti drugačija. Nomadizam Roma koji je često oznavačavan kao uslužni omogućava da se dobije svojevrsno značenje teritorije svojstveno grupama tog tipa. Da bi se razumela priroda tih veza, nužno je uvođenje pojma teritorijalnost.
 

U sedelačkim zajednicama teritorijalnost je nešto prirodno i sankcionisano je običajima ili pravom. Na koji se način ta tendencija prisvajanja i odbrane „sopstvene“ teritorije ostvaruje u slučaju nomadskih, eksteritorijalnih zajednica? Takva zajednica ne prisvaja teritoriju nego neka njena bogatstva, na primer, izvore vode, sezonske pašnjake i slično. U slučaju Roma to što može da bude predmet „prisvajanja“ i „odbrane“ od drugih sličnih grupa, takođe romskih, jeste klijentela kojoj se pružaju usluge. Nije teritorija, nego su ljudi, njihove potrebe, vezivali Rome za neki prostor kao teren manje ili više stalnih pokreta. Ta veza je u principu bila vremenska i lišena simboličkih ili magičnih elemenata. Nije, dakle, pružala osnove za kristalizaciju i kumulaciju nasleđa i tradicije usredsređenih oko pojma sopstvene, otadžbinske teritorije. Zahtevala je, međutim, sposobnost, a istovremeno spremnost, prilagođavanja novim zajednicama i kulturama na način koji je omogućavao da se preživi i da se sačuva sopstveni identitet.
 
Određen pojam Rom nije označavao, dakle, utvrđivanje genealogije, prihvatanje i kultivisanje pamćenja predaka, vernost prema nasleđu i tradiciji nego više određen stil života i delovanja stalno na granici dva sveta, sopstvenog i malog i stranog, promenjivog i ogromnog. U dodiru s tim svetom manje je važna bila istorija njihovih uzajamnih odnosa, prošli događaji ili ličnosti, dok je bitnije bilo jasno određenje okvira i obrazaca interakcije. Istorijsko pamćenje iskustava očigledno je oblikovalo kolektivnu svest, njenu usmerenost i orijentaciju. Znaci te svesti sačuvali su se u folkloru (pesmama, bajkama i poslovicama ali, folklor Roma, nije mogao zameniti njihovu istorijsku svest.
 
Sopstvene teritorije su imale samo moćne narodnosne grupe
 
Sopstvene teritorije su imale samo moćne grupe, koje su njome ovaldavale; za njih su pođednako bili važni mitski ili istorijski razlozi koji su predodređivali upravo tu grupu da vlada određenom teritorijom. Utvrđivanje genealogije, istorijskog kontinuiteta i negovanje nasleđa činili su osnovni zadatak postojćeg nacionalnog identiteta koji se razvijao. Principi uspostavljanja kontinuiteta, određivanja na istorijskom planu, nije svojstven samo nacionalnim zajednicama nego i institucijama vlasti, rodovima ili jedinkama ovog društva. U slučaju Roma nije funkcionisala svest istorijskog kontinuiteta iz kojeg bi proisticala svojevrsna prava na viši status. Pamćenje genealogije nije dosezalo dalje od trećeg pokolenja, međutim, bilo je razvijeno pamćenje kruga rodbine i srodstva (nazovimo ga horizontalnim) i ono je bilo kultivisano. Ova temeljna veza rodbinstva imala je svoj razlog postojanja; što je bivala snažnija i što je obuhvatala širi krug Roma time je jedinka bila bolje obezbeđena i slobodnija u odnosima sa neromima.
 
Zajednica Roma ispoljavale su se, a i dalje se ispoljavaju na planu kulture i u oblasti društvenih veza. Za njihov identitet važne su ostvarene kulturne vrednosti koje proističu ne iz slavne ili neslavne prošlosti nego iz same sutšine romskosti – "biti Rom" u okolnom svetu gadža. Za drugi primer, koji omogućava sagledavanje razlika u odnosu prema vremenu i prošlosti, mogu poslužiti neki rituali vezani za smrt. Odnos prema umrlima, dakle, prema precima, jeste odnos prema vremenu i prošlosti. U kulturi Roma smrt isključuje jedinku iz sveta živih, istovremeno fizički i simbolički. Nema, dakle, potrebe pominjati njeno ime ili izazivati uspomene. Umrli u verovanjima Roma poseduje negativnu moć koja može da izazove bolest pa čak i da prouzrokuje smrt. Zato, kao u slučaju engleskih Roma i nekih grupa sa evropskog kontinenta, ne samo da nisu izricana imena umrlog nego su najbliži srodnici bili obavezni da čitavu godinu stalno putuju i za to vreme su se trudili da izbegnu mesta koja je umrli poznavao. Činili su to da bi izbegli njegovu negativnu snagu koja se materijalizovala na tim mestima. Nije bilo potrebe kultivisanja pamćenja predaka, jer je geneološko pamćenje kod Roma kratko. Otuda je neumesno u toj kulturi pamtiti vreme smrti, i one pojedinačne i one kolektivne, iz vremena drugog Svetskog rata. To objašnjava nedostatak odnosa Roma prema vremenu drugog Svetskog rata.
 
To objašnjava nedostatak odnosa Roma prema vremenu pogroma u poređenju sa drugim narodima. I romski jezik, po mišljenju A. Mirge i L. Mruza, ispoljava u svojoj strukturi tu različitost odnosa prema vremenu. U nekim dijalektima romani (karpatskih Roma, Lovara) ne postoje posebne jezičke kategorije koje označavaju juče i sutra. Jedna reč - tajsa (tehara) preuzima oba značenja u zavisnosti od gramatičke strukture i glagola upotrebljenog u rečenici, na primer, tajsa somas (juče sam bio) i tajsa javava (sutra ću biti). Svojevrsnoj neodređenosti budućega i prošloga vremena: ada dives (ili đives)- dan, a doslovno taj dan, koji ovde i sada traje.
 
Razlike između osnova identiteta Roma i neroma
 
Sa velikom dozom sigurnosti potvrđeno je da postoje bitne razlike između osnova idetiteta Roma i neroma. Identitetu kojeg su Rumi gradili na planu kulture široke strukture rodbinstva i srodstva, stabilnih okvira intrakcije sa drugima i promenjivih modela adaptacije, vrednovanja vremena ovde i sada – može se suprotstvati idetitet ozvačavan istorijom i tradicijom, čiji je najvažniji elemenat genealogija.
 
Romima je bila strana potreba za istorijom, kao što je to slučaj i sa nekim drugim istočnjačkim narodima, a što posebno apostrofira Mahatma Gandi, a koga citira Rajko Đurić na prvoj strani svoje knjige „Istorija Roma”. Ta potreba za istorijom javlja se tek danas zahvaljujući romskoj eliti koja skoncentrisana u organizacijama koje u podeljenoj i unutar etnički izdiferenciranoj zajednici hoće da stvore osećanje nacionalne zajednice. Međutim, potreba uvođenja Roma u istoriju, potreba istorije Roma, bila je živa među evropskim neromskim nacionalnim zajednicama i to od trenutka kad su se u srednjem veku pojavili u tim zajednicama.
 
Istorija Roma jeste, dakle, istorija odražena u svesti neroma u kojoj sami Romi retko govore sopstvenim jezikom. Pisali su je neromi i rekonstruisali na osnovu tragova koje su ostavljali neromi u gradskim hronikama, sudskim aktima, uredbama ili ediktima, zapažanjima pisaca i slično. Zato su Romi više objekat nego subjekat te i takve romske istorije. Bar je to za sada tako.
 
U Indiji se nije nikad postavljalo ”romsko pitanje”
 
Kako se može tumačiti nekostatak istorijskih izvora za najranije razdoblje romske istorije? Po mišljenju, A. Mirgea i L. Mruza, Romi kao grupa sa sopstvenim kulturnim svojstvima, nastali su izvan granica Indije i to ne ranije nego što su se našli na razmeđi Azije i Evrope. Tek je Evropa, vele pomenuti autori, suočena sa njihovom različitošću, dala indijskim emigranitma specifičan naziv. Termin Cigani koji se koristio ali i dan danas koristi za Rome, nastao je od grčke reči Anthiganen, kojom je u 11. veku označavana jedna jeretička verska sekta – Anthigani.
U samoj Indiji romski preci, ako su i sačinjavali jednorodnu jezičku i kulturnu grupu (što je diskutabilna konstatacija), nisu bili predmet posebnih interesovanja, slično drugim grupama sličnog načina života, zanimanja, društvene organzacije. U višekulturnom i višeetničkom indijskom kastinskom društvu funkcionisali su kao njegov sastavni deo.
 
U Indiji nikad nije postojao takozvani romski problem. Njegove osnovne kulturrne i društvene crte označila je Evropa. Za evropske zajednice Romi su predstavljali „problem“, uz to i vešeslojni.
Formulacija „Indijski Romi“ ili „Indo-Romi”, koja se može susresti u romološkoj literaturi, proistekla je iz evropskog kruga na prelazu iz 19. u 20. vek. Ako se izvesne grupe u Indiji označavaju nazivom „romske“ onda to treba smatrati metaforom, ukazivanjem na sličnost između evropskih Roma i tih grupa.
 
Kultura naroda romskog
 
Kultura se smatra osnovom normi, pozicija i uloga, celinom zajedničkih predstava i tradicija, koje moraju da se izučavaju u procesu socijalizacije i enkulturacije i prenose da bi se društvo neprestano reprodukovalo i da bi se obezbedilo da čovek, koji je po sebi društveno nespecifični pojedinac, može da postane član jednog društva.
 
Romi kao i drugi narodi imaju institucije, običaje i specifične delatnosti koje svedoče o odnosu čoveka prema sebi samom, kao na primer: lična imena, promene tela i kose, stid u odnosu na telesne funkcije itd.
 
Romi imaju svoje institucije i običaje koji regulišu međuljudske odnose, kao što su na primer pozdravi, pokloni, gostoprimstvo, udvaranje, posete, šale, zajednički rad, vođenje računa o starosnim razlikama, maniri, gestovi, porodične proslave, zabrana incesta, seksualna ograničenja, običaji povezani sa pubertetom, praćenje trudnoće, dojenje, odbijanje od dojenja, tuga, običaji vezani za sahrane, rodbinu, itd.
 
Kod Roma postoje delatnosti i obiičaji, koji pokazuju odnos čoveka i prirode kao što je: izrada alata, korišćenje vatre, stanovanje, merenje vremena, praćenje kalendara, kosmologija, magija i sujeverje (posebno u vezi sa procesom lečenja), mitologija, proricanje sudbine, tumačenje snova, ešatologija, zabranjena jela, natprirodna bića, predstave o duši, brojevi, medicina itd.
 
Romi u nekim sredinama imaju i specifične društvene institucije kao što su na primer: plemenski poredak, organizacija, udruženja, plemenski zakon, prava posedovanja i nasleđa, kaznene mere, razlike u društvenom statusu, pravila zajedničkog života, srodne grupe, jezik, rituali, vaspitanje dece, etika, venčanje, rituali pri porođaju, kontrolu rađanja, folklor, igre, muzika i igra, književnost, ukrašavanje itd.
 
U kulturi naroda romskog poseban značaj imaju predstave o čistom i nečistom. Razlika između "čistog" i "nečistog" ima veoma veliki značaj u kulturi Roma, koja se na jeziku toga naroda naziva rromanipen ili rromano čačipen. Na osnovu predstave o "čistom" i "nečistom", koja je proistekla iz njihovog prastarog verovanja i života u Indiji, Romi se identifikuju kao etnička grupa, orijentišu u svetu i interpretiraju ga, mobilišu svoje socijalne snage u cilju postizanja određenih ciljeva, stvaraju kontrolne ustanove i mehanizme i koriste razne stvari i simbole, koji imaju integrativnu ulogu i funkciju. U to se možemo uveriti počev od etimologije reči „užo“ („čisto“) i „marime“ („nečisto“), pa preko analize njihovih verovanja i običaja, zaključno sa analizom njihovog sistema kulturnih i socijalnih vrednosti.
Osim toga, kod pripadnika ovog naroda izuzetno veliku ulogu igra sreća.
 
Romska zajednica je u skladu sa tim idejama i principima osposobila svoje članove da koriste spostvene simbole i da razumeju njihovo značenje. Jer, po tvrđenju Rajka Đurića, „romska reč cikna u najočiglednijem je srodstvu sa sanskritskom rečju cihna, simbol. Ta sanskritska reč ima, osim toga, još sledeća značenja: znak, pečat, insignija, pravac, itd. Pojedina od tih značenja sadržana su i u romskoj reči cikna, dok sintagma romani cikna izražava verovanje ili mišljenje o tipičnim odlikama ili svojstvima Roma", u rasponu od fizičkog izgleda, preko ponašanja, pa do načina života».
 
Romska kultura viđena kroz predrasude
 
Materijalna i duhovna kultura Roma, iako oni na ovim prostorima žive više od deset vekova, još je nepoznanica, čak i za naučne radnike koji se ovom problematikom bave. Običan svet, a neretko i oni koji sebe smatraju obrazovanim, o Romima uglavnom znaju samo ono što se o njima moglo saznati putem predrasuda. Eklatantan primer takvog odnosa prema Romima, njihovoj kulturi, na ovim prostorima, tačnije svemu onome sto se negativno pripisuje Romima izneto je u tekstu „Romi i psihologija Roma“, velikog srpskog naučnika Vladimira Dvornikovića, za koga se slobodno može reći da je jedan od onih koji su o Romima, ali ne samo o njima, izneli najviše zabluda i neistina.
 
Romi, iako u priličnom broju zastupljeni, naročito u Južnoj Srbiji, piše Vladimir Dvorniković, ostali su van jugoslovenskog rasnog amalgama. Samo izuzetno može da se primeti nešto ciganske primese kao najcrnje nijanse u skali levantiskog crnila. Taj element diže se katkad i na visoke položaje u više socialjne slojeve. Naročito u politici i trgovini može da se oseti po koja romska kap i po koja jasnija crta ciganskom mentaliteta. Taj elemenat koji je ostavio svoju pradomovinu Indiju još pre nekih hiljadu godina, i danas u krvi i duši nosi tragove kroz milenije upijanog tropskog sunca. Romi imaju svoj zaseban jezik, ali od kakve rase? Hindusi, Dravide ili nešto treće? Njihova pravilna lica govore za indoevropsku, a ne dravidsku ransu podlogu.
 
Međutim, njihova psiha oštro je i jasno izražena, više nego i sama rasa. Njihova skitalačka nomadska krv, toliko protivna svakom smirenom i sistematskom radu, dovela ih je u njihovoj ciganskoj dijaspori do osobene životne formule, podmukle do srži: živeti od ljudi, ali van ljudskog reda i rada. Čergaški način života (možda i tropski preostatak življenja u prirodi?) van svakog uređenog ljudskog društva njihov je osnovni model; sva druga zanimanja: sviranje, koritarstvo, produkcija sa dresiranim medvedima, kovanje starog gvožđa, čišćenje obuće po varošima itd. samo je spoljna socijalna mimikrija tog vansocijalnog tipa. Njihova daleka rasa pojačala je i njihovu izolaciju, iako naš narod nije naklonjen rasnoj mržnji.
 
Naše građanstvo i seljaštvo u Srbiji trpi ona njihova tipična neuredna i životinjski prljava naselja koja su se kao ciganske mahale zalepile uz krajeve tolikih naših varoši i sela - pa i samoj prestonici. Ima u našeg sveta i neumesne bolećivosti prema tim ružnim privescima naših varoši. Ti Cigani neugodan su teret u svakoj sredini, ne samo u higijenskom pogledu, nego i zbog navike prosjačenja, krađe, pa i povremenih svirepih zločina. Velikim delom sve su to ostaci ranijih vremena. Dokazano je da su za Turcima u stopu dolazili i rojevi Cigana. Izgleda da je tu bilo i neke vrste simbioze, jer su Turci oduvek bili tolerantni prema Ciganima koji su dobrim delom prelazili na Islam. U tursko vreme Ciganka je bio sinonim za 'prostituka', a i danas se zapažaju tragovi tih odnosa po našim selima. Izvestan tip seljačkih 'donžuana' traži po ciganskim mahalama 'galantne pustolovine'.
 
Cigansko primitivno lukavstvo, njihova neukusna nametljivost kao i uopšte neosetljivost za obzire, ustaljene u svakom razvijenom društvu, deluju na narode među kojima žive, kao primitivna forma parazitizma jednog duševnog nedozrelog i zaostalog, u mnogom pogledu detinjastog, elementa. Mnogi Romi čine, kao i Negroidi, utisak velike, zanemarene i nevaspitane dece. To se vidi i iz njihovih pesama na ciganskom jeziku koje ne smemo zamenjivati sa pesmama naroda među kojima žive, a na kojima kao profesionalni svirači i pevači - posrednici-unakazitelji-zarađuju.
 
Oni ne znaju da čitaju note ali se svom svojom dušom unose u muziku i deluju na vašu dušu isto tako sigurno kao što sviraju po svojim strunama. Dovoljno je da im samo otpevušite neku melodiju, oni će da počnu i odsviraće je tečno, bez imalo oklevanja. Ovo bi bilo pojmljivo kada bi jedan čovek svirao sam; ali kako cela grupa može da sudeluje u savršenoj, mada primitivnoj harmoniji, kada se tu radi o individualnoj inspiraciji, teško je shvatiti. I mnoga igra ovde, ovlaš nabačena sviraču - 'Krasuljak', 'Ne oklevaj, Lu', na primer – dobija neverovatan patos i melodičnu finoću kada se preobrazi štapićem ovih ciganskih čarobnjaka.
 
Upoznajmo sličnosti i razlike između Roma i ne Roma
 
Ako se želi izmeniti odnos prema romskom narodu, onda se itekako mora raditi na upoznavanju svega onoga što romski narod čini sličnim, ali i različitim od drugih naroda.
 
Minule stotine godina zajedničkog življenja Srba i Roma na ovim prostorima, nisu dale naročito pozitivne rezultate na polju upoznavanja istorije, kulture i jezika Roma ali i i istih elemenata nacionalnoh identiteta tih naroda.
Može se čak pouzdano reći da su Romi daleko veći poznavaoci srpske kulture nego što su Srbi poznavaoci romske, jer Romi su morali da upoznaju srpsku kulturu i da je neretko, prihvate kao svoju. Na taj način Romi su uticali na sopstvenu asimilaciju.
Veliki broj naučnika se slaže i oko toga da se Romi moraju tretirati kao prenosioci različitih segmenata kulture a novija istraživanaja romske tradicije pokazuju da su oni i očuvali izvesne kulturne fragmente pojedinih naroda bolje i više nego od onih čija je to kulturna baština.
Vremena koja su pred nama, što se tiče romske i srpske istorije, kulture i jzika, moraju da budu obeležena procesima akulturacije, čemu doprinose sve aktivnosti koje vode ka boljem i potpunijem upoznavanju romske materijalne i duhovne kulture na ovim prostorima. Ovaj tekst je skromni doprinos tim procesima, čijem se produbljivanju i boljem poznavanju nadamo.
 
Autor je urednik romskog programa
na Radio Beogradu.

  •  

     

  •    Belgrade Security Forum

  •    

  •  

    Nacionalni konvent o Evropskoj uniji

  •  

     

  •  

    OCDoskop

  • Beta - novinska agencija

  • Privredna Komora Srbije

  • EurActiv.rs

  • Slovak Aid

  • Evropa Plus