KONTAKTUČLANITE SEPRESSLINKOVIDOKUMENTI
Najave
Pogledaj sve događaje

BREGZIT: PREŽIVETI POSLEDICE

13.09.2016

Kao državljanin Velike Britanije koji živi malo južnije od užurbanog Londona, bio sam pod velikim uticajem propagande, masovnog širenja panike i opasnih tvrdnji vezanih za referendum koji se sveobuhvatno koristio za izvrtanje činjenica i slanje zapaljivih poruka građanima. Moje italijansko poreklo i dubok vera u multikulturalizam su uticali da se i lično opredelim da svoj glas dam za „ostanak“ u ovom političkom civilnom ratu. Najdžel Faraž i Boris Džonson mogu da šire prekrivne ksenofobične izjave koliko im je volja, ali ne postoji mišljenje koje će više uticati na mene od mišljenja moje majke.


I nakon razočaravajućih rezultata referenduma i dalje sam istrajan i nepokolebljiv u svojim stavovima za ”ostanak” koje delim sa mnogim drugima (uključujući i trenutnog favorita za premijerku, Terezu Mej). Uprkos tome što vidim mnogo više prednosti od ostanka u punopravnom članstvu EU, i dalje se slažem da možda postoje i ekonomski benefiti od izlaska iz Unije (i jedinstvenog tržišta). Međutim, tu dolazimo i do ključne reči – ”možda”. Ekonomska i socijalna budućnost moje zemlje može dostići izuzetne visine nakon ”Bregzita”, ali budućnost je sigurnija i predvidljivija ukoliko ostanemo članica Evropske unije. Vrednost funte je jasan dokaz za ovo, jer samo 2 nedelje nakon što su 52% građana VB nadglasalo pobornike za ”ostanak”, funta je opala na najniži nivo u proteklih 30 godina u odnosu na dolar. Kombinujući to sa ostavkom Dejvida Kameruna, oštre uspone i padove na berzama (gubitak novca nakon glasanja će se možda povratiti u narednim danima, ali se oseća velika nestabilnost i nepredvidljivost), i strahovi vlasnika kompanija da ostanu ”u igri” usled velike zavisnosti od slobodnog kretanja dobara i migranata - ekonomski i politički sistem Velike Britanije se nalazi u previranju.


Međutim kako ukazujem na potencijalne prednosti napuštanja Evropske unije, i dalje sam svestan količine neistina koje su zagovarači “izlaska“ spinovali u javnosti. Jedan od mojih glavnih razloga za moguće menjanje strane u debati (kao i mnogi građani VB), je bila tvrdnja o 350 miliona funti koje se na nedeljnom nivou mogu slivati u budžete nacionalne zdravstve službe (NZS). To bi značilo da vlada ne mora novčano da pomaže zdravstvenom sistemu kada se sledeći put uruši. Nakon samo nedelju dana provedenih u radu sa Rodžerom Gouom (član savetodavnog kabineta Okruga Kent za reformu obrazovanja i zdravstva), uvideo sam poteškoće sa kojima se NZS suočava na dnevnom nivou. Međutim i ova obećanja su se ispostavila kao neistinita. Tvrdnja koja se nalazi na autobusima i bilbordima širom zemlje je odjednom povučena od strane Najdžela Faraža, samo dan nakon što su objavljeni rezultati referendum. Ne samo da sam se osećao prevarenim i posramljenim zato što sam bez razmišljanja poverovao u reči Borisa Džonsona i Faraža, nego smatram da ovakve situacije treba da budu preispitane od strane pravnog sistema kao neka vrsta prevare.


Da se vratim na temu. Nakon jasnih rezultata u korist većinskog stava “za izlazak“ nasuprot manjinskim 48%, prašina se polako raščiščava i demografija glasačkih trendova na referendumu je pokazala jako opredeljenje za izlazak među starijom populacijom, dok su mlađe generacije bile opredeljene za “ostanak“ u EU. Uprkos što je ovo bilo očekivano za stavove mladih, kao nosilaca liberalnih i modernističkih pogleda na svetsku politiku nasusport starijim generacijama - ekstremi u glasačkoj demografija su zapanjujući. Iz ovoga se može izvesti zaključak da je nepravedno da većinska volja mladih trpi u korist starijih, jer će upravo mladi morati mnogo duže da žive u situaciji u kojoj su njihovi glasovi nadjačani. Ono što se meni učinilo zanimljivim (prema izveštajima Telegrafa) je to što su obrazovaniji glasali za ostanak u Evropskoj uniji. Istraživanja koja su sprovedena pre referenduma ukazuju na to da će oni sa višim obrazovanjem glasati „za ostanak“ u EU, dok će oni sa završenom srednjom školom podržati Bregzit. Ova je veoma zanimljiva demografija zato što bi se moglo zaključiti da među onima sa nižim nivom obrazovanja teže ka ksenofobiji (ili pak i čistom rasizmu). Zajedno sa ovim, mnogi glasači “za izlazak“ su bili privučeni idejom o strožim imigracionim zakonima.


Ovo je činjenica koja me najviše brine. Iako ja za razliku od mojih strastvenih i levo orjentisani prijatelji i članovi porodice, ne mislim da su svi glasači za „izlazak“ rasisti ili ksenofobi (mnogi od njih su žrtve laži Bregzit kampanje ili pak uviđaju da mogu postojati ekonomske koristi), problem je da su dali legitimitet desničarima kao što su UKIP (Partija nezavisnosti VB), BNP (Britanska nacionalna partija) i partija Britanija prvo (Britain First). Ovo je dovelo do mnogo primera svedočenja građana Britanije koji nisu nužno bele rase, o verbalnim napadima i zlostavljanju na ulici, uz parole kao što je npr. „spakuj se i idi kući!“. Što je najgore, većina žrtava ove kampanje nisu čak ni građani EU. Ovi kratkoročni društveni efekti koji su razderali naše društvo su zastrašujući. Iako ne utiču direktno na mene, poznajem mnogo pripadnika drugih rasa i britanskih muslimana koji se ne osećaju bezbedno u sopstvenoj zemlji, zemlji na koju sam nekada bio ponosan zbog njene otvorenosti i pozitivnom stavu prema multikulturalnosti. Sada tu zemlju ne mogu nazvati domom, a da ne osetim stid, tako da, ukoliko san o nezavisnosti Škotske ministarke Nikole Sturdžon postane java, nadam se da ću tamo naći utočište zajedno sa ostalim ljudima koji dele moj osećaj srama i neverice.


Po mom mišljenju, negativan efekat moderne politike koji je ovaj referendumski proces još više istakao, je da se samo najglasniji čuju, dok su ostali u senci. Zagovornici Bregzita, Faraž i Džonson, imali su najviše uticaja na javnost zbog toga što su bili najzastupljeniji u medijima, dok su sa druge strane stidiljivi Džeremi Korbin i taktična Tereza Mej bili u zapećku. Moglo bi se reći da krivice ima i kod zagovornika kampanje „ostanak“, kao i da su mediji radi poboljšanja prodaje podsticali širenje samo plitkih i izjava punih mržnje. Ipak, lično smatram da je čitav politički sistem Velike Britanije kriv, zbog čega sam se sigurnije osećao u sistemu EU. Moderniji pistupi EU rešavanja gorućih tema kao što su migracija, trgovina i bilateralni odnosi davali su mi nadu i sigurnost da budućnost moje zemlje nije određena od strane 650 „starih Itonovaca“ i ostalih alumnista privatnih škola u Domu komuna, koji viču jedni na druge dok se dodaju zlatnim American Express karticama ispod stola. Mnoge poluistine bile su pojačane izjavama jednog od aktera kampanje da građani Velike Britanije plaćaju dug u iznosu od 350 miliona funti nedeljno Evropskoj uniji. Međutim, ono što je propustio da pomene je da su ekonomske koristi i sigurnost koje imamo kao punopravna članica višestruko prevazilaze navedeni iznos. Potrebno je platiti hotel da bi se boravilo u sobi. Ali, neophodno je istaći da je bilo prenaglašenih izjava i na „ostanak“ strani referendumske kampanje.


Dakle ovo je rezultat britanskog glasa za izlazak iz Evropske unije - daleko od savršene ideologije moram priznati. Da, ima svoje probleme, sa nekim od njih lično sam nezadovoljan - nedemokratske insitutuje unutra same Unije - ali već mi nedostaje. Uprkos činjenici da pregovori o izlasku iz evropskog vrtića ispunjenog sukobljenom decom, prema Članu 50 Lisabonskog ugovora mogu trajati i do dve godine, sam proces je otpočet. Ono što mnogi ne znaju jeste da ukoliko u roku od dve godine od aktiviranja Člana 50, Velika Britanije ne postigne nikakav dogovor sa Evropskom unijom, biće automatski izbačena. Rok za postizanje dogovora može biti produžen samo ukoliko svih preostalih 27 članica pristanu na to. Izuzetno me interesuje kakvi bi sada bili rezultati istraživanja o mišljenju javnog mnjenja o članstu u EU, jer sam siguran da bi razlika između dva mišljenja bila potpuno preokrenuta u korist ostanka. Ovakav obrt u mišljenju javnog mnjenja će se samo intenzivirati u naredne dve godine. Ali šta da radimo? Ukoliko bi se mišljenje populacije promenilo, da li to znači da bi trebalo potpisati što veći broj online peticija? Da li bismo trebali da marširamo ispred Douning ulice dok uzvikujemo ,,Sram, sram, sram” (Igra prestola je sada inkorporirana u politiku Velike Britanije, čestitke HBO) našem lideru (koji se krije ispod kreveta, verovatno)? Smatram da ne bi trebalo to uraditi. Verujem u moć ljudi kao i svi, međutim izuzetno je naivno uzdati se u neprecizan Član 50, pa s toga smatram da neće biti drugog referendum u našem vremenu. Pobednici referenduma, bregzitovci, zajedno sa Teresom Mej, naglasili su da neće žuriti sa aktiviranjem Člana 50, kako bi fer dogovor i preliminarni razgovori bili prethodno obavljeni. I dalje nije sigurno da li započinjenje procedure koju propisuje Član 50 zahteva odobrenje parlamenta ili može biti započet kraljevskom odlukom umesto toga.


Ali ono u šta bez sumnje verujem je demokratija, i demokratija je rekla svoje. Kao i Evropska unija i demokratija je politički sistem koji nije savršen, ali delim mišljenje Čerčila koji je izjavio da je demokratija najgori oblik vladavine, osim svih ostalih. Upravo zbog toga ga moramo poštovati. Ukoliko odbacimo demokratiju u ovako krucijalnom momentu u istoriji naše zemlj, gde je onda njena svrha? Šta ako na sledećem referendumu rezultat za koji ti veruješ da je ispravan dobije više glasova… ali onda ne bude privaćen? To nije demokratija. Izvući najbolje iz svake situacije, jeste demokratija. Drama oko toga da moramo da aktivirati Član 50 i da nam je neophodan još jedan referendum, samo doliva ulje na vatru i pogoršava socijalne problem sa kojima se susrećemo. Ono što treba da uradimo jeste da osiguramo da novi zakoni i regulative, koji utiču na temu kao što je migracija, budu fer i ono što je zemlji potrebno i što zaslužuje. Ironija u čitavoj priči je ta što mislim da će zakoni koji budu doneti biti veoma slični sadašnjim zakonima Evropske unije.


U ovakvim momentima bih voleo da mogu da glasam i da budem u mogućnosti da iskažem svoj stav o budućnosti zemlje, jer kao što sam već naveo, čitava situacija će imati najveći efekat na deo populacije kojoj pripadam. Nažalost, polagao sam veru u starije i navodno mudrije generacije i moja očekivanja su izneverena u susretu sa surovom stvarnošću da će britanski „Dan nezavisnosti“ biti nametnut meni i ostalim 64,1 miliona ljudi. 

 


 

Gabrijel Rasteli je šesnaestogodišnji učenik iz Velike Britanije koji pohađa školu Kranbruk, južno od Londona. Uskoro započinje proučavanje engleske književnosti, državne administracije i politike, klasika i ekonomije na naprednom nivou, sa ciljem studiranja politiku na univerzitetu. Gabrijel je ostvario 10 bodova na GCSE (opšti sertifikat srednješkolskog obrazovanja). Donedavno je radio sa članom kabineta Saveta Okruga Kent za "obrazovanje i reformu zdravstva", Rodžerom Gougom, kako bi dodatno proširio svoje znanje o politici.


"Ranije ovog leta imao sam čast da radim u poštovanoj i dobro uspostavljenoj organizaciji Evropskog pokreta u Srbiji. Ovaj radno iskustvo mi je, ne samo proširilo poznavanje međunarodne politike i Evropske unije, već omogućilo i neprocenjivi doživljaj same Srbije."

 

Gabrijel je volonterao u EPuS-u tokom jula 2016. godine.


  •  

     

  •    Belgrade Security Forum

  •    

  •  

    Nacionalni konvent o Evropskoj uniji

  •  

     

  •  

    OCDoskop

  • Beta - novinska agencija

  • Privredna Komora Srbije

  • EurActiv.rs

  • Slovak Aid

  • Evropa Plus