KONTAKTUČLANITE SEPRESSLINKOVIDOKUMENTI
Najave
Pogledaj sve događaje

NOĆ U KOJOJ JE PAO BERLINSKI ZID

04.11.2014

Ako pitate prosečno obaveštenog čoveka, čak i u Nemačkoj, da li zna kako je pao Berlinski zid najverovatnije će sleći ramenima ili reći samo da je za sve to bila zaslužna Perestroika. Istina tom devetom novembaru 1989. prethodilo je niz događaja koji su mogle da nagoveste sličan ishod ali gotovo je neverovatno kako su sitni nesporazumi na sam 9.11.1989. doveli do upravo takvog sleda događaja. Interesantno je i to da se na srpskom, hrvatskom ili nekom drugom „lokalnom“ jeziku tek po koji pasus na ovu temu može naći.


O toj noći i o ulozi visokih funkcionera Partije socijalističkog jedinstva Nemačke se i u nemačkom društvo dugo nerado govorilo. Bilo je potrebno gotovo 20 godina da dva društva profunkcionišu kao jedno, da se razlike koliko toliko ublaže i da se na neke „sitnice“ iz te noći pogleda iz nekog drugog ugla, i to naravno bez posledica.


Ipak neki događaji koji boje društvo NDR-a i istočnog bloka te 1989. ne bi smeli da izostanu. Mirna revolucija – u Lajpcigu 15. januara 1989. na 70-to godišnjicu ubistva Rose Luksemburg i Karla Libknehta biva podeljeno 5000 letaka na kojima se zagovarala slobodna govora, mišljenja i okupljanja u Istočnoj Nemačkoj. Iako je na demostracijama učestvovalo tek oko 500 građana, njih bar 50 je bilo uhapšeno i veliki deo materijala oduzet. Pritisak Savezne Republike Nemačke i SAD-a je bio toliko jak da su svi uhapšeni već 19. januara pušteni na slobodu.


Opozicija u Lajpcigu ostaje aktivna i u narednim mesecima: 13. 03. organizuje demostracija tokom prolećnog sajma i to pred međunarodnim novinarima, 07. 05. poziva na bojkot pred lokalne izbore i postiže izlaznost manju od 7%, 4. juna na Svetski dan zaštite šivotne sredine najavljuju hodočašće na Plajse koje biva zabranjeno. Ipak, 1400 građana se okuplja na večernjoj službi i ponovo njih više od 70 biva uhapšeno.


Demostracije ponedeljkom - Nakon molitve za mir 04. 09. 1989. u crkvi Svetog Nikole u Lajpcigu koji predstvalja početak takozvanih "demonstracija ponedeljkom", počinju masovni protesti protiv komunističkog režima sa zahtevima za ujedinjenje sa Zapadnom Nemačkom. Talas otpora sa parolama MI OSTAJEMO OVDE širi se po NDR-u i ubrzo dobija formu masovnog protesta u Lajpcigu, Dresdenu, Plauenu. Demonstranti se okupljaju po crkvama na večernjim molitve u 17h, a gest paljenja sveća se u znak solidarnosti isto tako brzo širi po celom NDR-u.


Panevropski piknik – i ovaj događaj ima interesantnu pripremu, no pošto nije direktno tema, ostaje radoznalima da detalje sami istražuju. Epilog je organizacija piknika na austrijsko-mađarskoj granici kod mesta Sopron (tj. Ödenburg (A)) 19. 08. 1989. godine uz saglasnost oba državna vrha. Ideja je bila da se na tri sata odnosno od 15-18h otvore granice između istočnog bloka i Zapadne Evrope uz neke zajedničke aktivnosti. Tu šansu koristi oko 700 građana NDR-a i beži preko granice tadašnje Čehoslovačke i Mađarske u Austriju, a potom u Saveznu Republiku Nemačku. Iako je čitava akcija bila najavljena, očito je nepoverenje istočnih Nemaca u istinitost vesti dovela da relativno malog broj izbeglih, te se tek nakon 19. 08. 1989. u velikom broju beleže pokušaji prebegavanja iz NDR-a u Austriju i u SRN. Iako su mađarski graničari poučeni iskustvom ojačali kontrole krajni rezultat je konačno otvaranja mađarskih granica za građane NDR-a 11. 09. 1989.


U pripremi je bio novi Zakon o putovanjima NDR-a koji je trebalo da reguliše dve vrste putovanja: prva je kratkotrajna, tj. privatna a druga „stalna“. U oba slučaja se primenjivala ista procedura: putovanje je bilo potrebno najaviti i obrazložiti i moglo se sprovesti tek uz pasoš, izdatu dozvolu Ministrastva unutrašnjih poslova i naravno vize zemlje u koju se putuje. Ono što je za „stalno“ putovanje (ständige Aussreise) važilo je da je za taj slučaj bila nadležna samo čehoslovačko-nemačka granica, odnosno nije bilo moguće emigrirati iz Istočne Nemačke tek tako, već jedino dalje u Istočni blok. Ovo je bio direktan pritisak i na čehoslovačku carinu, a daleko je otežavalo (i poskupljivalo) i onako tešku i komplikovanu proceduru stalnog i legalnog napuštanja NDR-a. Ovaj nacrt zakona je oštro kritikovan od strane međunarodne zajednice.

 

Erih Honeker – često kritikovan od strane Gorbačova, ali i svojih partijskih kolega za svoju nereformističku politiku, konačno 18. oktobra 1989. pod pritiskom daje ostavku na mesto Generalnog sekretara Centralnog komiteta Partije socijalističkog jedinstva Nemačke, a za naslednika biva izabran Egon Krenc (Egon Krenz).


Četvrtak 9. 11. 1989.

Događanja u Vladi NDR-a koja su obeležila dan 

 

Tajno zasedanje radne grupe za pripremu dokumenta o putovanjima u Ministarstvu unutrašnih poslova

 

Gerhard Lauter, visoki činovnik Ministarstva unutrašnjih poslova, Šef odeljenja za pasoše i prijave putovanja dobija 8. 11, tajni nalog sa vrha da izvrši izmene u nacrtu zakona kojim se regulišu putovanja građana Istočne Nemačke u inostranstvo. Ovim dokumentom, koji više zbog velikog nezadovoljstva nema formu zakona, je bila namera da se liberalizuje sloboda kretanja, država spasi od velikih kritika Zapada i masovnog napuštanja zemlje. Sastanak biva zakazan već za 9. 11. u jutarnjim časovima, a na njemu prisustvuju i dva funkcionera Ministarstva za državnu bezbednost ŠTAZI (Das Ministerium für Staatssicherheit der DDR, Stasi). Jedan od ŠTAZi činovnika predaje Lauteru predlog izmene pravilnika koji reguliše samo slobodu „stalnog“ putovanja. Lauter, koji inače i među kolegama u Ministarstvu važi za razumnog i relanog čoveka, proširuje predlog i na privatna putovanja dajući tima slobodu kretanja i onima koji ne žele da napuste zemlju, već da posete prijatelje, rođake i da vide svet i da nakon toga imaju pravo da se vrate u svoju zemlju. On insistira na slobodi kretanja za sve. Kolega iz ŠTAZI-ja pita na sastanku Lautera da li je spreman da tu istorijsku odluku preuzme na sebe, a Lauter odgovara kratko i jasno: DA. Konačna verzija dokumenta ukida dotadašnju obavezu pribavljanja dozvole za buduće putovanje od Ministarstva unutrašnjih poslova čime potencijalnim putnicima ostaju samo pasoš i viza kao dva jedino potredna dokumenta za putovanje.

 

Na poslednjoj, četvrtoj stranici dokumenta naveden je i rok 10. 11. 1989. do 04:00h do kojeg sadržaj dokument ostaje tajan za javnost sa ciljem da se u tih 12 sati dokument usvoji, sprovedu neophodne pripreme i graničnim prelazima daju neophodna uputstva za promenu. Nakon sastanka Lauter po vozaču šalje dokument u CK Egonu Krencu na zasedanje CK koje je u toku.


X zasedanje Centralnog komiteta iza zatvorenih vrata. Celodnevnom zasedanju ne prisustvuje Gunter Šabovski (Günter Schabowski) koji čitavog dana ima zakazane sastanke i intervjue sa novinarima. (Šabovski, član Politbiroa Partije socijalističkog jedinstva Nemačke, biva postavljen samo nekolko dana ranije, tačnije 6.11.1989. na novoformirano mesto Sekretara CK PSCN za informisanje. Bio je javno protiv Honekerovih metoda i posle njegove smene je na javnom zastupima obećavao liberalizaciju kretanja). Posle pauze oko 16h Egon Krenc izlazi sa Lauterovim beleškama pred skup i predstavlja predložne izmene pravila o putovanjima. Krenc čita sadržaj zajedno sa određenim rokom tajnosti za javnost. O ovom dokumentu prisutni u šoku i neverici nisu dugo raspravljali. Oko 17:30, dok rasprava po drugim pitanjima i dalje traje, Krenc nalazi Šabovskog u razgovoru sa novinarima, predaje mu fasciklu sa izmena predloga zakona ali ne originalnu već pripremljenu press verziju Savet ministara koji je tek oko 19h dokument trebalo da usvoji i na kojoj nije bio naveden rok tajnosti i govori da i to ubaci u press materijal i da se ovim dokumentom odbacuje predlog iskog zakona. Šabovski je upućen u prirodu dokumenta ali ne i u to da se javnosti dokument može predstaviti tek sledećeg dana, što očito i Krenz u tom trenutku gubi iz vida. Šabovski sa kompletnim pres materijalom odlazi u NDR Međunarodni pres-centar.


18:00 - Međunarodna pres-konferencija u NDR Međunarodnom pres-centru kojom moderira Gunter Šabovski. Ovu konferenciju za novinare prenose domaći i strani mediji uživo! Neki od novinara koji su samo tim povodom doputovali u Berlin i koji su direktno doprineli razvoju događaja bili su: Tom Brokov (Tom Brokaw), novinar NBCa, Peter Brikman (Peter Brickman) iz Hamburških novina (Hamburger Zeitunga) i Rikardo Erman (Riccardo Ehrman) iz italijanske novinske agencije ANSA. Šabovski počinje Konferenciju za novinare predstavljanjem onoga što je aktuelno u CK. Ovaj deo konferencije traje gotovo jedan sat. Tom Brokov je kasnije izjavio da mu u tim trenutcima nije bila jasno zbog čega je doputovao iz SAD-a. Govor je do tada po mnogima bio dosadan, bez sadržaja i bez bilo kakvih odgovora na ogromne probleme sa kojima se država sučavala.

 

Helmut Kohl tog dana nije u Bonu, već u državnoj poseti Poljskoj u Varšavi. Za vreme održavanja pres konferencije se Helmut Kohl sastaje sa Leh Valensom koji baš u tom susretu i baš na taj dan izjavljuje: „Gospodine Kol, ono čto se danas (fig.) dešava u Nemčkoj nedvosmisleno vodi ka ponovnom ujedinjenju dve države“.


Noć 9. 11. na 10. 11. 1989.


18:30 - Harald Jeger (Harald Jäger), ŠTAZI potpukovnik nadležan za granični prelaz Bornholmer Strase na Prenzlauerbergu koji je na smeni od 8:00 odlazi u kantinu na večeru. U toku večere prati vesti i prenos sa konferecije za novinare.


18:51 - Rikardo Erman iz italijanske novinske agencije ANSA postavlja Šabovskom pitanje vezan o za zakon o putovanjima i pita da li je mišljenja da je taj nacrt pogrešan. Šabovski se tek tada priseća da je od Krenca dobio dokument o izmenama pravila i da o tome novinare još nije obavestio, posle dužeg traganja za dokumentom konačno vadi papire iz fascikle i uz napomenu da je Savet ministara dokument već (u to veme) usvojio počinje da čita prisutnima sadržaj od početka. Brokov je izjavio da se seća kako mu je ono što je tada čuo ličilo na vest iz nekog drugog univerzuma i neke druge realnosti. 

 

18:55 - Šabovski isčitava pasuse sa prve stranice gde se govori o slobodi i za privatna putovanja kada mu Peter Brikman postavlja pitanje: „Od kada to važi?" na šta Šabovski prelistavajući papire nesigurno izgovara: „Po mom. Saznanju... ove izmene stupaju na snagu... odmah. Da,da... piše... nesumnjivo odmah.“


18:56 - Jeger, šokiran ovom vešću, smesta se vraća na prelaz i poziva nadležne u ŠTAZI i traži instrukcije za graničnu policiju.


19:00 - Lauter napušta Ministarstvo ubeđen u snagu definisanog roka na dokumentu ne znajući da je njegov dokument uživo do starne Sekretara CK PSCN za informisanje već predstvaljen građanima NDR-a, SRN-a, domaćim i stranim novinarima. Odlazi sa suprugom u pozorište. Nešto posle 19 časova se završava pres konferencija, no novinari se komešaju i međusobno zapitkuju da li su ono što su čulu dobro čuli. Posebno su zbunjeni strani novinari koji sumnjaju u verodostojnost prevoda. Brokov polazi za Šabovskim i tokom kratkog intervjua ga moli da mu ponovo pročita sadržaj papira i na gotovo istom mestu kao i na konferenciji ga prekida sa pitanjem da li to znači da građani NDR-a mogu slobodno da putuju, a Šabovski odgovara da to govori da oni više u SRN ne moraju da putuju preko drugih država. Brokov posle ovog razgovora istrčava na stepenište, a na putu dobacije nekolicini američkih novinara: „Istina je, zid je pao!“

 
20:00 - Večernje vesti sa obe strane zida prenose deo pres konferencije. Vesti dolaze i do Ambasade SSSR-a. Njihovi novinari nisu bili prisutni na konferenciji, te se može pretpostaviti u kojoj je meri ova vest za Sovjete bila šokantna. U ambasadi se svo vreme strahuje od otvorenih sukoba.


20:20 - Na graničnom prelazu Bornholmer se okupljaju prvi građani koji žele da putuju u Zapadni Berlin. Jeger pita prisutne na granici da li imaju pasoš i odgovarajuču vizu, oni odgovaraju da nemaju, ali da je Šabovski rekao da može odmah da se putuje. U međuvremenu je gotovo zasedanje CK. Niko od prisutnih nije pratio niti pres konferenciju niti vesti. Šabovski odlazi kući, Lauter je u isto vreme u pozorištu a na graničnim prelazima je sve više građana koji žele odmah u Zapadni Berlin. Iako građani nisu bili agresivni, veliki kolone i građana i automobila na granici su dizali tenziju. U isto vreme je granična policija bez novih obaveštenja držala granice i dalje zatvorene. Jeger ponovo zove nadležne koji i dalje nemaju odgovor ali daju obećanje da će dalje istrukcije tražiti smesta u Ministarstvu. 


21:30 - oko 160 km granice u Berlinu su još uvek zatvorene, sve je veći broj građana sada sa obe strane granica, a novih istrukcija za granične prelaze i dalje nema. Jeger donosi odluku i podiže uzbunu ne znajući da on po svom položaju za to nije bio nadležan. Ubrzo stiže poziv od nadređenog sa sledećim instrukcijama: Građani, pre svega oni koji su glasni, dižu tenziju ili čak i pesnicama prete, mogu da putuju sa svojim ličnim dokumentima. Granična policija će u ličnoj karti pored slike desno da stavlja granični pečat. Ono što se građanima neče reći, je da se tim pečatom automatksi gubi pravo na povratak u zemlju, odnosno da se tim pečatom gube državljastvo NDRa. To će im se saopštiti tek kada pokušaju ponovo da se vrate u zemlju. Ova taktika ŠTAZIja je trebalo da smanji tenzije na granicama i da se istovrememo iz zemlje sklone provokatori.
Jeger čini kako mu je rečeno i prvi Nemci iz Istočnog Berlina prelaze Bornholmer most u Zapadni Berlin.


Kod Brandeburg Kapije se okuplja sve više građana koji se već penju na zid. Upravo sa tog mesta Tom Brokow šalje preve slike Berlina te večeri u svet. Posle 500 preko mosta puštenih građana situacija se na ovom graničnom prelazi zaoštrava, svi postaju glasni i nestrpljivi. Nepoverenje se među prisutnim građanima povećava sa iznenadnom pojavom kopije Šabovskijevih papira odakle se saznaje da je čitava procedura pogrešna, odnosno da je svakog časa moguće da se granice ponovo zatvore za prelazak sa samo ličnom kartom, odnosno bez pasoša i vize. Jeger u tom trenutku mora da donese odluku: ili će da pusti sve koji žele da pređu ili da primeni onu motodu koja je do samo pre par sati bila za graničnu policiju u takvim slučajevima propisana - da puca na svakog ko pokuša bez propisane dokumentacije da pređe granicu.


23:30 - Ubrzo se na granični prelaz iz pravca Zapadnog Berlina pojavljuju oni koji se već vraćaju kući, oni koji su među prvima prešli granicu i koji u svojim ličnim kartama imaju granični pečat ne znajući da time više nisu državljani NDRa i da ne mogu da se vrate nazad.


Suočen sa nebrojenim građanima sa jedne strane i nadolazećim problemom sa druge, osećajući neku vrstu besa i inata Herald Jeger donosi odluku - pušta bez kontrole sve koji preko granice žele da pređu. Tek nakon 20 godina on je za Saarbrücker Zeitung izjavio "I sam sam bio iznenađen kako sam reagovao. Nisam uopšte mislio tada na sebe,već na te
ljude. Tu su stajali građani NDRa kojima su decenijama ukidana prava. JA nisam mogao da budem taj koji će im stajati na putu“.


U isto vreme se Gerhard Lauter vraća iz pozorišta kući. Na vratima ga dočekuje sin i prenosi da ga je zvao Ministar i da mu se javi. I kao uz put izgovara: „Granice su otvorene“. Odmah odlazi u Ministarstvo unutrašnjih poslova. U ministartvu nema nikog od nadležnih koji bi mogao da da bilo koji odgovor ili objašnjenje. 

 

00:00 (10.11.) - U međuvremenu se otvaraju i drugi granični prelazi. Sve veći broj građana se okuplja na zidu kod Brandenburške kapije ali takođe i policija. I ovaj punk ubrzo biva slobodan od policije, šmrkova i kontrole i kao i mnogi drugi samim čudom bez i jednog ispaljenog metka.


04:00 - Ističe rok tajnosti dokumenta. Lauteru je bilo jasno da je jedino on taj koji će biti odgovoran jer državni vrh celu noć ćuti.

 

07:21 - Jeger se vraća kući i na vratima izjavljuje svojoj supruzi: „Ja sam otvorio granice“.*


9. 11. 2009. - Bilo je potrebno mnogo sreće i puno sati istraživanja da se rekonstruišu događaji iz noći 9. 11. 1989. ARD je za 20-to godišnjicu pada Berlinskog zida emitovao dokumentarni film Šabovskijeve beleške – noć u kojoj je pao Berlinski zid (dostupan online do 02 .02. 2030.). Jeger je tada rekao da se čudi kako je i posle te noći ostao na poslu, kako nije bio uhapšen ili likvidiran.


9. 11.2014. - Gerhard Lauter, penzioner, živi u Lajpcgu. Gunter Šabovski, penzioner, živi u Berlinu. Herald Jeger, penzioner, živi u Vernojhenu. 

 

Broj ubijenih na granicama i posebno na Berlinskom zidu još je uvek tema rasprave među nemačkim istoričarima i istražiteljima. Po saznanjima Muzeja Zida na Checkpoint Charlie u nešto više od 28 godina samo je na zidu u Berlinu ubijeno njih 238. Zvanično se tvrdi 138. Štefan Vajnert je snimajući dokumentarni film Die Familie kontaktirao svih 138 porodica - samo njih šestoro pristalo je da se pojavi u filmu. Razlog su katastrofalni rezultati procesa vođenih protiv graničara, tj. ŠTAZI policije. Gotovo da niko od optuženih nije osuđen za ubistvo a oslobađani su otužbi jer su sledili naređenja Honekera, Krenza & Co. Oni iz vrha NDR-a se u svim procesima pravdali direktivama iz SSSR-a.

 
Uz zahvalnost svim Jegerima koji na ovoj planeti ruše zidove i otvaraju granice, 

 

Dragana Bass

 

25 Years Fall of the Wall - Light Illumination/ Lichtgrenze 

 

 

 

Za više informacija (web stranice su uglavnomo na nemačkom jeziku): 


  •  

     

  •    Belgrade Security Forum

  •    

  •  

    Nacionalni konvent o Evropskoj uniji

  •  

     

  •  

    OCDoskop

  • Beta - novinska agencija

  • Privredna Komora Srbije

  • EurActiv.rs

  • Slovak Aid

  • Evropa Plus