KONTAKTUČLANITE SEPRESSLINKOVIDOKUMENTI
Najave
Pogledaj sve događaje

OBRAZOVANJE ZA BUDUĆNOST I U SLUŽBI RAZVOJA

16.12.2016

U okviru ciklusa Evropske priče, Ekonomsko-poslovni forum Evropskog pokreta u Srbiji i EU Info centar organizovali su javnu debatu pod nazivom „Politika obrazovanja za novu razvojnu agendu Srbije“. Debata je održana u četvrtak, 15. decembra 2016. godine u EU Info Centru u okviru ciklusa "Evropske priče". Poslednja ovogodišnja debata u okviru ciklusa Evropske priče bila je posvećena obrazovnim politikama i usklađivanju obrazovnog sistema sa potrebama tržišta u Srbiji. Svoje gledište ponudili su Mihailo Crnobrnja, predsednik Evropskog pokreta u Srbiji, Vigor Majić, direktor Istraživačkog centra Petnica, Ana Stojanović, Rukovoditeljka Centra za dualno obrazovanje Privredna komora Srbije, a moderirala je Gordana Lazarević, predsednica Ekonomsko-poslovnog foruma EPuS-a.  


Moderatorka debate, Gordana Lazarević, otvorila je debatu te napomenula „Obrazovanje je veoma rizičan posao. Ako pogrešno obrazujete čoveka, potrošiete novac, potrošićete deo njegovog života i ostavićete ga na tržištu rada bez posla“. Renomirana ekonomistkinja je objasnila kako je čitava Evropska politika fokusirana na visoko obrazovanje, te ne 'trguje' jeftinom radnom snagom, već visoko obrazovanim ljudima. „Mi smo zemlja siromašna prirodnim resursima, naše bogatstvo i jedino bogatstvo su ljudi. Zato je naš cilj da do 2030. godine 75% naših ljudi ima fakultetsko obrazovanje“. Evropske zemlje izdvajaju 4-7% ukupnog dohotka na obrazovanje, i što je dohodak veći, veća su i izdvajanja. Jednako kako se prate izdvajanja na obrazovanje, tako se i prate rezlultati tih izdataka, a rezultati pokazuju da 85% ljudi sa završenim fakultetima pronalaze zaposlenje. „Sve nam to pokazuje da obrazovanje nije ni malo jeftina ni malo jednostavna stvar te nije samo odgovornost onih koji se isključivo bave obrazovanjem, već i onih koji se bave ekonomskim razvojem i samih poreznih obveznika“. Takođe, u obzir se trebaju uzeti troškovi koje porodice snose za obrazovanje svoje dece, koji u Srbiji dostižu ćak 12% ukupnog porodičnog budžeta po detetu. U Evropi, objašnjava Lazarević, postoje mnogobrojni fondovi za olakšanje porodičnih troškova, ne samo fondovi države, već i fondovi kompanija i raznih fondacija, jer je obrazovanje prvo na listi svih prioriteta, a prate ga zdravlje, klimatske promene i infrastruktura i ekonomski razvoj. „Očigledno je da ljudi koji se bave strateškim politikama, prepoznaju da je obrazovanje jedan elemenat koji Vama određuje celovit život i najbrži put izlaska iz krize i mogućnost da deca žive bolje od roditelja je da im se omogući kvalitetno obrazovanje“.


Mihailo Crnobrnja, Predsednik Evropskog Pokreta u Srbiji, preuzeo je panel te započeo izlaganje objašnjenjem zašto je obrazovanje važno – jer povećava vrednost ljudskog kapitala. Povećanje ljudskog kapitala kroz obrazovanje na panelu ima tri dimenzije; dualno obrazovanje, life-long learning i anticipativnu politiku. O dualnom obrazovanju govoriće Ana Stojanović, life long learning odnosi se na celoživotno učenje kroz programe dopuna znanja organizovane od strane firmi i radnih mesta za svoje zaposlene, a anticipativna politika ili strategija odnosi se na izdvajanje stredstava za nauku koje još nema, odnosno rezultati koji tek trebaju da se pokažu. Crnobrnja naglašava kako se anticipativne politike više ne formulišu u Srbiji, dok se u uspešnijim zemljama poput Japana i Kine, država kroz strategije, subvencije i fondove uključuje u taj proces kako bi bolje isplanirala budućnost obrazovanja te da se nova otkrića u naukama transformišu u društvena, upotrebljiva dobra. „Danas se više ne govori o razvoju, nego se govori o održivom razvoju, koji se definiše kao uspešan razvoj sadašnje generacije, a da ne bude nauštrb budućih generacija. Njima treba ostaviti kvalitet okruženja bar onakav kakav je bio kada smo mi stupili na Zemlju“.


Vigor Majić, direktor Istraživačke Stanice Petnica, usledio je svojim izlaganjem nakon Crnobrnje. „Obrazovanje je vrlo nesrećna tema i Evropa ne nudi mnogo dobrih primera oko toga što raditi s obrazovanjem, jer Evropa ima obrazovnih sistema koliko ima i država i još malo preko toga, koje nisu decenijama uspeli da usklade da funkcionišu“. Majić objašnjava kako se obrazovanje još uvek posmatra u okviru striktnih karakteristika poput škole kao institucije, odnosno „određeno mesto gde deca određenog uzrasta dolaze u određeno vreme, deo su određenih grupa koje su raspodeljene tako kako su određene; postoji nastavnik koji je apsolutni autoritet i program koji je netko odobrio i po kome se striktno mora raditi i postoje mehanizmi formalne provere“. Ta opisana paradigma Evropske škole nije se promenila godinama i nitko se ne usudi da eksperimentiše sa školom koja nema odeljenja, udžbenike, nastavnike itd. Kao primere konkretnih promena koje se nikada nisu pojavile u obrazovnom sistemu, Majić navodi učenje o koriščenju mobilnih telefona ili televizije, o kojima se nigde formalno ne uči dok su traktori i visoke peći još uvek deo školstva. Deca koja su apsolutno spretna na računarima, kompleksnim mobilnim telefonima i ostalim uređajima, samo su dokaz kako deca mogu spontano i bez pritiska, formalnih testova i zadataka mogu naučiti mnoge veštine sami. „Nama obrazovanje i školstvo služe da zapošljavamo ljude koji tu rade, a deca više nisu prioritet, bitno je da su ovih 120 000 ljudi zaposleni“. Takođe, Majić objašnjava kako je Univerzitet u Srbiji veliki problem jer je ogromna institucija koja postoji sama zbog sebe i koja se protivi svakoj promeni. „To je kao gumena patkica koju imate u kadi, koju kad stisnete ona kaže kvak. Kada stisnete Univerzitet, on kaže autonomija i neće da se menja“. Postoje izuzeci, ali izuzeci više nisu fakulteti nego pojedinci. Univerzitet se protivi reformama i promenama jer školuju ljude koji će da budu zaposleni u državnoj upravi i administraciji, gde je jedan od većih segmenata obrazovanje. „Ako se fakultet zove Biološki, on ne školuje biologe nego nastavnike biologije“. Promene u obrazovanju su ključne i izrazito potrebne, a Srbija ih nije imala toliko dugo da je već i zaboravila kako se vrši promena sistema. Još jedan u nizu apsurda koje Majić navodi je državni ispit na koji su nastavnici primorani, a on samo pokazuje kako „država ne veruje školama i fakultetima nego kada završite svoje obrazovanje morate doći kod činovnika u državnu upravu i odgovarati na pitanja o Ustavu koji se menja i bez obzira na to koliko se puta on promeni, nitko vas neće više pitati o Ustavu kada jednom položite državni ispit“. Promena, i to skora, je postala neophodna, jer je školstvo i sva pravila koje ono uključuje, potpuno cementirano, a moralo bi biti fleksibilno.


Ana Stojanović, rukovoditeljka Centra za dualno obrazovanje iz Privredne komore Srbije, imala je poslednje izlaganje panela, upravo o dualnom obrazovanju. Dualno obrazovanje tj, implementacija istog, započela je 2014. godine, kada se privredna situacija u Srbiji polagano počela popravljati. Uzevši u obzir da je Srbija zemlja s izuzetno visokom stopom nezaposlenosti, naročito nezaposlenosti mladih i zato ne možemo da se ne bavimo činjenicom da i pored nezaposlenosti postoji odgovarajuća radna mesta za koja privreda ne može pronaći kvalifikovan kadar, prvenstveno proizvodno-zanatska zanimanja. „Najveći broj mladih upisuje škole u sektorima ekonomije, prava i administracije, a upravo u tim sektorima imamo i najviše zabeleženu stopu nezaposlenosti. S druge strane, imamo privrednike koji se žale da učenici koji završe srednje stručne škole nemaju funkcionalna i upotrebljiva znanja, te se ne mogu odmah uključiti u proces rada što vodi do trošenja dodatnih resursa i vremena dok se ti mladi obuče“. Iz tih razloga, započet je sistem dualnog obrazovanja, s ciljem smanjivanja stope nezaposlenih mladih i olakšavanje privrednom sektoru. Trenutno se po sistemu školuje otprilike hiljadu đaka, u preko 60 kompanija i reforma je podržana od Austrije, Nemačke i Švajcarske, zemalja koje upravo imaju najniže stope nezaposlenosti mladih te predstavljaju dobar primer. Dualno obrazovanje je proces učenja u radu gde mladi teorijska znanja stiču u školi, a praktična znanja stiču u kompanijama, u realnom radnom okruženju i u kompaniji provode određeni broj dana svake nedelje. Radi se, dakle, o paralelnom sticanju znanja u školi i kompanijama. Kvaliteti sistema su što je broj radih sati adekvatan, svaka kompanija mora da imenuje mentora koji će intenzivno raditi s učenikom na radnom mestu i dužan je takođe da nastavni plan i program provodi kako bi u praksi naučio ono što je predviđeno u teoriji nastavnim planom i programom. Za rad u kompaniji učenik dobija naknadu za svoj rad, što kompanije gledaju kao investiciju u budućnost. 


Komentari

Uključi se napiši komentar:

Uključi se napiši komentar:

Ime i prezime
Komentar
  •  

     

  •    Belgrade Security Forum

  •    

  •  

    Nacionalni konvent o Evropskoj uniji

  •  

     

  •  

    OCDoskop

  • Beta - novinska agencija

  • Privredna Komora Srbije

  • EurActiv.rs

  • Slovak Aid

  • Evropa Plus