KONTAKTUČLANITE SEPRESSLINKOVIDOKUMENTI

Pljačka umetničkih dela

 

Pljačkanje umetničkih dela jedna je od najstarijih ljudskih aktivnosti, te nije čudno što Evropska unija danas ima razradjen mehanizam i planove kako da ovom "starom zanatu" stare na put. Gde je tu Srbija i šta treba učiniti da bi se pljačka naših umetničkih dobara, ako ne iskorenila, a ono barem smanjila.

13.000 predmeta ukradeno je iz Nacionalnog muzeja Iraka: jedan od eksponata vraćen 2003.

Piše: Jovan Despotović

Prema najnovijim podacima iz 2007. godine, sa 10 milijardi dolara profita u svetu, nedozvoljena trgovina umetničkih dela, antikviteta i arheoloških predmeta svakako da danas spada među najlukrativnije protivzakonite poslove – odmah posle piraterije, trgovine narkoticima i cigaretama, a sasvim uz bok krijumčarenju oružija i ljudi. Istorija velikih krađa ili krijumačarenja umetničkih dela je velika. Razvrstane su dve glavne kategorije: državne krađe (u uslovima rata i okupacije) i individualne krađe. Poslednje velike krađe odvijale su tokom Drugog svetskog rata kada je nacistička Nemačka praktično iz svih okupiranih zemalja odvlačila umetniče predmete, ili u svoje muzeje, ili su ih vođe rajha (ponajpre Herman Gering) prisvajali za vlastite kolekcije. No, već tada se govorilo da je uzor tim krađama bio zaparvo Napoleon, što ukazuje na dublju prošlost ovog fenomena.

Povest ovih vrsta pljački ima dugu tradiciju. Krađe se pominju već u Starom zavetu kada su egipatski kraljevi osvajali Jerusalim i poharali trezore u Kraljevskoj palati. Kao sledeći primer može se navesti razaranje Carigrada tokom Četvrtog krstaškog pohoda. Od vanevropskih zemalja krađe velikih razmera odnose se na špansko haranje acteškog zlata. Ali prave razmere krađa nastaju tek sa osnivanjem muzeja u današnjem smislu i uspostavljanjem umetničkog tržišta.

Područje današnje Srbije, posebno Kosovo i Metohija, polako postaje jedno od najprivlačijih za kradljivce i krijumčare umetičkih predmeta – svih epoha, od arheologije do umetnosti 20. veka, odmah posle onih zemalja koje su tradicionalno na vrhu interesovanja ovih dilera – Grčke, Italije, Turske i Rusije. Pitanje zaštite kulturnog nasleđa, ne samo nepokretnog, poput srednjovekovnih crkava i manstira, već i pokretnog – muzejski predmeti, arheološke iskopine, umetnička dela, etnografski predmeti, arhivska građa i dokumentacija i drugo – na Kosovu i Metohiji posebno se aktuelizovalo posle dolaska administracije UNMIK-a 1999. godine.

Ono što se podrazumeva pod pojmom ’Napoleonove krađe’ zapravo znači da je on za vreme svojih pohoda po Evropi opljačkana umetnička dela dovlačio u Luvr nastojeći da od njega najparvi najveći muzej u Evropi. Neka dela, ovakvog porekla, postala su početna za osnivanje zbirki, na primer, Akademije u Veneciji ili Galerije „Brera“ u Milanu. Njegov brat Luj osnovao je amsterdamski „Rijksmuzej“, a drugi brat Žozef osniva madridski „Prado“ delima koja su plajčkana iz mnogih dvorskih, plemićkih ili crkvenih zbirki. Pljačke nacističkih vođa imale su drugačiju nameru i sudbinu; nakon propasti trećeg rajha, većina opljačkanih dela vraćena je u svoje zbirke, šta više, neka su zadržana u muzejima savezničkih zemalja kao neka vrsta ’ratnog plena’, a o čijoj se daljoj sudbini još uvek vode rasprave.

Danas je svakako, u svetskim razmerama, najpoznatija krađa izvršena u Iraku; nakon invazije 2003. godine potpuno je opljačkan jedan od najbogatijih muzeja tog dela sveta Nacionalni muzeja Iraka iz koga je ukradeno 13.000 predmeta. Deo trezora ovog muzeja tada je i uništen, a nekim se predmetima ne zna sudbina. Godine 2006. potvrđen je gubitak 50.000 predmeta iz kolekcije Mesopotamske umetosti. Doduše, nakon protesta, pre svega američkih stručnjaka, polako se ovi predmeti pronalaze i vraćaju u matični muzej. Ali taj proces restitucije je užasno spor.

Mnogi arheolozi i pravni stručnjaci za zaštitu kulturnih dobara veruju da se ove masovne pojave tokom ratnih sukoba (a koje potpadaju pod ’Konvenciju o zaštiti kulturnih dobara u slučaju oružanog sukoba’ koja je doneta u Hagu 1954. godine), prikrivaju zapravo stalnom aktivnošću na crnom tržistu umetničkih dela, antikviteta i arheoloških predmeta koja je obuhvaćena UNESCO-vom ’Konvencijom o zabrani i sprečavanju nedozvoljenog uvoza, izvoza i prenosa kulturnih dobara’ iz 1970. I pored toga, mnogi lopovi su motivisani upravo enormnim cenama na umetničkom tržištu, lakim prenosom preko granice, te slabom zaštitom u mnogim, pa i u najvećim svetskim muzejima.

Područje današnje Srbije, posebno Kosovo i Metohija, polako postaje jedno od najprivlačijih za kradljivce i krijumčare umetičkih predmeta – svih epoha, od arheologije do umetnosti 20. veka, odmah posle onih zemalja koje su tradicionalno na vrhu interesovanja ovih dilera – Grčke, Italije, Turske i Rusije. Pitanje zaštite kulturnog nasleđa, ne samo nepokretnog, poput srednjovekovnih crkava i manstira, već i pokretnog – muzejski predmeti, arheološke iskopine, umetnička dela, etnografski predmeti, arhivska građa i dokumentacija i drugo na Kosovu i Metohiji posebno se aktuelizovalo posle dolaska administracije UNMIK-a 1999. godine. Da bi se uopšte stvorili osnovni uslovi za sprečavanje krađa i nelegalnih prodaja umetničkih predmeta potrebno je hitno uraditi nekoliko stvari.

Centralizovati sve informacije o ovim predmetima koje pristižu od pojedinaca ili institucija u jedan posebni registar koji bi bio dostupan svim zainteresovanim stranama – posebno onima koje ponekad nesvesno učestvuju u nedozvoljenoj trgovini.

Osloniti se na saradnju, razvoj i edukaciju svih institucija koje rade na traganju i pronalaženju ovakvih predmeta, te ustanovljavanju adekvatne zakonske regulative, naročito one koja se odnosi na kaznene mere. U ovaj deo ide i značajno tehnološko opremanje sredstvima koja mogu da posluže u zaštiti ili pronalaženju tih predmeta.

Uspostaviti saradnju svih državnih institucija koje se bave ovim poslom, ali i omogućiti njihovu efikasniju saradnju sa nedržavnim sektorom i upućenim ličnostima koja je kod nas često prekinuta iz najtrivijalnijih razloga. Na primer, malo se zna o saradnji policije i pravosuđa, ministartsva kulture, lokalne samouprave i crkvenih zajednica, kao i institucija koje su oni osnovali ili vrše nadzor nad njihovim radom. Jedno novo telo, na primer, Nacionalni savet za kulturno nasleđe koji bi okupio službenike ovih nadleštava i institucija, ali i nezavisne ekperte, trebao bi da koordinira njihov rad, a time bi se on učinio znatno efikasnijim.

Napokon, potrebno je ostvariti koordinaciju sa stranim, specijalizovanim policijskim službama, jer se najveći broj ukradenih predmeta iznosi na strana legalna i ilegalna tržišta umetničkim delima. Kako nije moguće sprečiti preprodaju ovih predmeta samo na Kosmetu, ili u Srbiji, zaštita i pomoć mora se potražiti od drugih država koje primenjuju evropsko i svetsko zakonodavstvo u ovoj oblasti.

Autor je istoričar umetnosti, urednik Trećeg programa Radio Beograda


  •  

     

  •    Belgrade Security Forum

  •    

  •  

    Nacionalni konvent o Evropskoj uniji

  •  

     

  •  

    OCDoskop

  • Beta - novinska agencija

  • Privredna Komora Srbije

  • EurActiv.rs

  • Slovak Aid

  • Evropa Plus