KONTAKTUČLANITE SEPRESSLINKOVIDOKUMENTI

Pozorište u Srbiji i Evropska unija

 

Pozorišna produkcija u Srbiji ima ogromnih kreativnih potencijala, koji se, sa druge strane, moraju više podržavati, planski i kontinuirano

Pozorište postiže uspeh i bez podrške:" Skakavci“ Biljane Srbljanović

Piše: Ana Tasić

U razmatranju i evaluaciji aktuelne pozorišne prakse u Srbiji, izdvajaju se dve teze koje bitno opisuju njeno stanje. Prva se odnosi na organizacioni aspekt pozorišnog života u Srbiji, definisan totalnim odsustvom strategije njegovog razvoja. Druga teza se odnosi na kreativni aspekt, odnosno činjenicu da uprkos prilično beznadežnoj institucionalnoj osnovi, ipak postoje pojedinci čiji rad prevazilazi niz žestokih materijalnih ograničenja i biva umetnički relevantan, a za rezultat to daje činjenicu da se produkcija u domenu kulture ne može sasvim programirati i ograničavati 

Kao posledica  šizofrenih devedesetih godina prošlog veka, kao i u svim ostalim sferama društveno-političkog života u Srbiji, i struktura kulturnih institucija je devastirana. Imajući u vidu gomilu problema, danas u tranzicionoj Srbiji, i u spoljnoj, i u unutrašnjoj politici, pitanju definisanja kulturne politike i reorganizacije rada kulturnih institucija posvećuje se najmanje pažnje. Kulturna politika u Srbiji danas skoro i da ne postoji, nema plana, niti bilo kakve strategije razvoja, a budžetska sredstva koja se izdvajaju za kulturu skoro su simbolična. U domenu pozorišta, većina stvari je prepuštena slučaju. Srbija nema Zakon o pozorištu, ni Zakon o sponzorstvu, koji bi definisali materijalnu egzistenciju pozorišta, a gotovo da nema ni repertoarske politike u individualnim pozorištima. Sve ove činjenice su indikatori drastičnog odsustva podrške države, odnosno njenog nemara prema pozorištu i kulturi uopšte.

Ulazak u Evropsku uniju podrazumeva imperativ poštovanja ljudskih prava, a pravo na kulturu pripada domenu osnovnih ljudskih prava. U tom smislu, u slučaju ulaska Srbije u EU, i srpski polititički vrh bi bio prinuđen da sa deklarativnih izjava o bitnosti kulture i njenoj velikoj važnosti u promociji demokratskih vrednosti, pređu na praktično primenjivanje ove teze.

Sa druge strane, uprkos ovom jezivom nedostatku institucionalne, odnosno političke podrške, niz pozorišnih stvaraoca u Srbiji je u poslednje vreme postigao značajne uspehe u svetu, dokazujući činjenicu o vitalnosti umetnosti, to jest njene specifične mogućnosti samopreživljavanja. Pre svega, mislim da internacionalni uspeh Biljane Srbljanović, koja je nedavno u Solunu dobila izuzetno značajnu evropsku nagradu za “Novu pozorišnu realnost”, kao pečat na niz njenih ranijih uspeha. U oblasti dramskog pisanja, osim Srbljanovićeve, i komadi Milene Marković i Uglješe Šajtinca su imali vrlo solidnu recepciju u evropskim državama (Velikoj Britaniji, Austriji). Takođe, kroz aktivnosti projekta “Nova drama” (ili “NADA”), koji se održavao pre par godina u Narodnom pozorištu u Beogradu, uspostavljena je saradnja između literarnih menadžera londonskog pozorišta Royal Court i mladih dramskih pisaca iz Srbije (Maja Pelević, Filip Vujošević, Marija Stojanović), koja je utvrdila bliskost srpskih tekstova sa tekstovima evropskih pisaca iz iste generacije, na idejnom, kao i na formalnom planu.

Izvan domena dramskog pisanja, i drugi pozorišni stvaraoci iz Srbije su u poslednje vreme takođe postigli značajne uspehe u svetu, prevashodno zahvaljujući entuzijazmu pojedinaca, a uz minimalnu, više formalnu nego konkretnu podršku države. Dah teatar je nedavno dobio uglednu američku nagradu za angažovani, politički teatar - ”Otto Rene Castillo Award”. Predstava “Okamenjeni princ” pozorišta Duško Radović, realizovana kao dansko-srpska koprodukcija, u režiji Marka van der Veldena, nedavno je postigla izuzetne uspehe na festivalima u Danskoj (Viborg, Kopenhagen), a predstava “Cirkus istorija” Sonje Vukićević je imala zapažen nastup na festivalu “Viner Festvohen” u Beču…

Sve su ovo činjenice koje govore da pozorišna produkcija u Srbiji ima ogromnih kreativnih potencijala, koji se, sa druge strane, moraju više podržavati, planski i kontinuirano. Naravno, treba biti svestan i da ovi autori i predstave koje sam spomenula nisu u većini, već su izuzeci, odnosno u srpskim pozorištima i dalje dominira retro-realistički koncept, koji u umetničkom smislu zaista više nije relevantan. Takođe, ovde treba spomenuti i značaj BITEF-a, festivala koji već četrdeset godina našoj publici daje mogućnost kvalitetnog uvida u savremenu svetsku produkciju. U isto vreme, prevashodno zbog specifične društveno-političke situacije u kojoj je BITEF počinjao, odnosno tadašnjeg neutralnog političkog položaja Jugoslavije, BITEF je bio specifično mesto okupljanja veoma značajnih pozorišnih stvaralaca iz sveta, što je i do danas opstalo kao fakat, pa je u tom pogledu ovaj festival bitan i u  pogledu internacionalne promocije naših kulturnih aktivnosti.

Ulazak u Evropsku uniju podrazumeva imperativ poštovanja ljudskih prava, a pravo na kulturu pripada domenu osnovnih ljudskih prava. U tom smislu, u slučaju ulaska Srbije u EU, i srpski polititički vrh bi bio prinuđen da sa deklarativnih izjava o bitnosti kulture i njenoj velikoj važnosti u promociji demokratskih vrednosti, pređu na praktično primenjivanje ove teze. Tada bi, dakle, uz ozbiljniju strategiju razvoja i finansijsku podršku, srpsko pozorište, za koje mislim da ima velike kreativne potencijale, sigurno bilo još značajnije na svetskoj kulturnoj mapi.

Autorka je pozorišni kritičar lista Politika


  •  

     

  •    Belgrade Security Forum

  •    

  •  

    Nacionalni konvent o Evropskoj uniji

  •  

     

  •  

    OCDoskop

  • Beta - novinska agencija

  • Privredna Komora Srbije

  • EurActiv.rs

  • Slovak Aid

  • Evropa Plus