KONTAKTUČLANITE SEPRESSLINKOVIDOKUMENTI

Putopisi studenata
PUTUJEMO U EVROPU

 

Veselo društvo putuje : Centralna železnička stanica u Utrehtu

Piše: Biljana Bojović
Fakultet tehničkih nauka, Novi Sad

Promotivne reklame Srbije obišle su sa mojom ekipom veliki deo puta... I uglavnom smo ih delili ljudima koje upoznamo u toku puta, a to je bilo najčešće po vozovima. Tu je bilo najviše upoznavanja, kao na primer sa ozbiljnim Nemcima, veselim Holanđanima, predusretljivim Belgijancima, ljubaznim Francuzima.... Uglavnom su ih prihvatali sa osmehom i bili su srećni, čak i počastvovani sto su ih dobili, pa su ih nakon detaljnog čitanja pažljivo savijali i ostavljali u torbe kao kakav redak suvenir. O ovom putu bi se mogao roman napisati. Zaista je bilo nezaboravno. Mogu vam reći da sam maksimalno iskoristila ovu životnu šansu i da nemam ni jednu jedinu lošu uspomenu sa ovog puta.

Posetila sam Austriju, Holandiju, Francusku, Portugaliju, Mađarsku i Grčku. I stekla sam par novih prijateljstava. Jelena, Dragan, Lazar, koje sam upoznala na putu po Evropi, prosto su me oduševili svojim pojavama, ponašanjem, karakterima... Obilazeći Evropu, uočila sam fizičke nesličnosti među različitim narodima i uvidela koliko su naši ljudi lepi i imaju smisla da se obuku, da se nose, ponašaju i sto je najvažnije – koliko naši ljudi umeju da žive život!

Iskreno da vam kažem, par puta sam se zapitala u toku puta, kad god bih naišla na neki lep grad kao što su Beč, Pariz, Lisabon: da li bih tu mogla da živim i svaki put sam pomislila da bih tamo živela samo ako bih morala.

Mnoge evropske lepote sam videla, bogatstva, stare spomenike, poznata umetnička dela i mnoge prizore nikada neću zaboraviti. Ali sam isto tako primetila ljude, koji su imali dosta tužna lica, zamišljena, pomalo izgubljena. Često se može opaziti koliko rade neke stvari zato što tako moraju, kako su ukočeni i pomalo izveštačeni i stalno se oseća neka njihova unutrašnja borba za slobodu u ponašanju, slobodu ličnosti... Jednom se desilo da smo u skoro praznom vozu od Utrehta do Amsterdama koji putuje oko dvadeset minuta, morali da provedemo oko dva sata zbog neke nezgode na pruzi. I za to vreme moja ekipica se veselo smejala i počela da peva naše stare narodne pesme. Holanđani su nas radoznalo i stidljivo posmatrali neko vreme, a zatim su nakon nekog vremena počeli da prilaze i da nas zapitkuju odakle smo, šta to pevamo i da se šale s nama. Kao da su hteli da postanu deo naše vesele skupine, smejali su se sa nama, čitali naše reklame Srbije, a deca su po par puta protrčavala pored naših mesta u vagonu zagledajući ta "čuda" od srpske omladine.

Koliko god da zvuči suludo, izgledalo je da nam mnogi Evropljani zavide na našoj slobodi, vedrom duhu, umeću življenja i uživanja. Kao da smo zračili nekom posebnom snagom, oko nas se u toku celog puta stvarala aura pozitivne energije i tople atmosfere koja je Evropljanima mamila srdačne osmehe. Isto tako, kad se setim vas iz EPUS-a onih dana u Beču, pomislim koliko ste bili i umorni i iscrpljeni od neprestane jurnjave, a opet ste uvek bili nasmejani, i veseli i raspoloženi za šalu. Sad moram da jurim, da se spremam, jer dok sam bila u Lisabonu zvali su me da pitaju da li sam raspoložena da idem na praksu u Ameriku! Tako da sad moram da žurim da skupljam dokumenta za američku vizu.

 


 

Pet meseci umesto pet dana bilo bi dovoljno da se vidi Barselona

Piše: Siniša i Tijana

javljanja tokom putovanja

Nica – 28. jul
Veliki pozdrav za ekipu iz "Evropskog pokreta" iz Nice od Siniše i Tijane !
Nažalost nismo stigli da se dohvatimo kompjutera ranije, ili bar nekog gde jedna sekunda internet vremena nije tri evra. (Italija, prim.aut).
Nakon Venecije, Rima i Firence + Pize stigli smo u Francusku, i moram reći, Napokon!

Italija je bila jedno veliko razočaranje, bar za mene. Beskonačan broj neprocenjivih kulturno-istorijskih spomenika, umetničkih dela, spomenika, gradova, muzeja datih na upravljanje neozbiljnim ljudima.
Eh, taman sam se naoštrio da opalim po Italiji, ali evo spasava ih arapski Francuz (ili obrnuto). Kaže: „Kraj radnog vremena internet kafea.“
Sve u svemu Nica prelepa, lepe i čiste ulice, nasmejani ljudi, druga atmosfera. More?  Pa naravno azurno. Ne stvarno, bar ovde u Nici nekih dvesta metara od plaže ka pučini, more je bukvalno azurno. Francuska mi napokon liči na neku Evropu o kojoj smo slušali...

Španija – 4. avgust
U Španiji, ili Comarruge na Katalanskom jeziku.
Šta reći, što dalje idemo, utisci su sve bolji i zemlje sve lepše.
Comarruga je malo mesto na 40-tak kilometara od Barselone. Iako bi to u našim uslovima značilo daleko, ovde je to praktično blizu, jer je cela mediteranska obala, od Azurne preko Španije, jedan neprekidan megalopolis. Svaki metar zemlje je naseljen. Mesta se bukvalno nastavljaju jedna na druga i savršeno su povezana. Pruga od Đenove do našeg mesta ide pravo po plaži mora.
Brže se stiže u Barselonu iz Comarruge nego iz Barselone.
Mesto je malo poznato, nije pretrpano turistima, a imaju najlepšu prirodu, plažu i more, koju smo do sada videli.
Barselona – šta reći... Pet meseci, umesto pet dana bi možda bilo dovoljno da se upozna na pravi način. Grad koji mi se izuzetno dopao. Posto smo imali domaćine kakve čovek samo može poželeti. Upoznali smo Španiju mnogo prisnije nego druge zemlje. Videli smo kako Španci rade, provode se, šta jedu, kakvi su im običaji i koliko su po mnogim stvarima slični nama. Hit je katalonski jezik. Nedavno su im promenjene automobilske tablice, pa su sada kao bosanske, ne zna se ko je iz kog kraja zemlje. U stvari naučili smo da je pojam „Španac“ sličan pojmu „Jugosloven“. U modi su Katalonci, Baski, Galicijci itd...
Verovatno sam „ugušio“! Idem. Sledeća stanica Madrid.

 


 

Berlin: živost umetničkog života i kosmopolitizam sredine

Piše: Dragan Batančev
Fakultet dramskih umetnosti, Beograd

Drugog avgusta sam se vratio u Beograd, posle sedamnaest dana proputovanja po Evropi. Tri dana sam proveo u Beču, posetivši turističke atrakcije kao sto su zamak Šenbrun, Umetničko-istorijski muzej, Muzej torture i Hunterwasserhaus. Smestio sam se kod mladog Bečlije Paula Reisengera, mog kolege i poznanika, koji me je upoznao i sa modernim Bečom, kao i njegovim noćnim životom. Beč ću pamtiti po ljubaznim ljudima i atmosferi koja umnogome podseca na Beograd. Iz Beča sam vozom otputovao u Berlin, gde sam opet bio smešten u privatnom stanu, kod vršnjaka Stefana, koga sam upoznao preko Internete sajta za couch surfing. U Berlinu su mi se najviše dopali Eastside gallery (deo Berlinskog zida oslikan duhovitim muralima), arhitektonski kompleks na Potsdamskom placu i moderno uređene ulice iznad Roza Luksemburg placa. Uverio sam se u živost umetničkog života ovog grada i kosmopolitizam sredine otvorene za nove uticaje. U Berlinu, kao i u Beču, pronašao sam kontakte za konkurisanje na postdiplomske studije u ovim gradovima. Boravak u sledećoj destinaciji, Parizu, iskoristio sam za rad na dokumentarnom filmu o baletskom igraču Miloradu Miškoviću, Srbinu poreklom, koji se proslavio u Francuskoj tokom 50-ih i 60-ih godina XX veka. Ajfelova kula, Bobur i Monmartr su mi pre bila odmorišta nego konačan cilj. Pri povratku iz Pariza, jedno popodne sam proveo u Veneciji, potvrdivši sve svoje fascinacije gradom na vodi i uskim mediteranskim uličicama. Tokom čitavog putovanja nisam doživeo ni jednu neprijatnost. Ostvario sam mnogo kontakata značajnih za buduća putovanja, školovanje i karijeru


  •  

     

  •    Belgrade Security Forum

  •    

  •  

    Nacionalni konvent o Evropskoj uniji

  •  

     

  •  

    OCDoskop

  • Beta - novinska agencija

  • Privredna Komora Srbije

  • EurActiv.rs

  • Slovak Aid

  • Evropa Plus