KONTAKTUČLANITE SEPRESSLINKOVIDOKUMENTI

Evropske aktuelnosti 

Trendovi, istraživanja i debate

 

 

 


 

 

Najave
Pogledaj sve događaje

Vruća evropska jesen

10.11.2015

Harizmatični lider španskog Podemosa, Pablo Iglesias, podneo je ostavku na mesto evropskog parlamentarca. Posvetiće se kampanji na predstojećim parlamentarnim izborima u decembru. Ovo jeste izolovan slučaj, ali odslikava dobro poznatu pojavu u evropskoj političkoj areni - predizborni poeni se dobijaju kod kuće u nacionalnim okvirima, a ne u Evropi. No, nije problem gde se stiču poeni već na koji način. I dok evropski populisti sa levice pozivaju na dekonstrukciju aktuelnog političkog sistema, antiimigrantska retorika desnice ozbiljno narušava evropske vrednosti, ugrožavajući mir kao najvredniju tekovinu posleratne Evrope. Evropski zvaničnici i nacionalne političke elite država članica treba ozbiljno da odgovore na aktuelni trend rasta podrške populističkim partijama, imajući u vidu rezultate nedavno održanih izbora i niz izbornih trka do kraja godine. Odgovor treba da demonstrira jedinstvo i da bude sveobuhvatan.


Rezultati prošlogodišnjih izbora za Evropski parlament najavili su procvat radikalnih, uglavnom desničarskih partija unutar nacionalnih okvira. Populističke partije, naročito desnice, osvojile su zavidan procenat glasova i oformile čak dve parlamentarne grupe : “Evropa nacija i slobode” i “Evropa slobode i direktne demokratije”. Nije na odmet pomenuti i da među centrističkim i većim političkim grupacijama postoje izrazito desničarske (npr. Partija Finaca u grupi konzervativnih partija). Time su značajno ojačali svoj uticaj na donošenja odluka unutar EU i otežali procese koji vode dubljim evropskim integracijama, budući da je pozicija Evropskog parlamenta u donošenja odluka snažnija nakon Lisabonskog ugovora. Usledili su finski parlamentarni izbori i ulazak Partije Finaca u koalicionu vladu, odličan rezultat antiimigrantske Danske narodne partije, održavanje skoro identične podrške Partiji slobode među holandskim glasačima na lokalnim izborima, rezultati poljskih predsedničkih i parlamentarnih izbora koji su vratili na politički pijedastal izrazito antievropsku Partiju pravde i slobode.


Njihov zajednički imenitelj – izražen evroskepticizam i protivljenje proširenju Evropske unije, naročito u odnosu na Tursku – ugrožavaju napredak u procesu evropskog ujedinjenja. Po ustaljenom mehanizmu, osporavaju svaku inicijativu produbljenja evropskih integracija u institucijama i forumima EU dobijajući time podršku građana u svojim državama. Takođe, još uvek neosetne mere EU za borbu sa izazovima ekonomske krize idu u njihovu korist. Intenziviranje izbegličke krize ovog leta, doprinelo je jačanju argumentacije za njihovu anti-imigrantsku retoriku. Otvoreno pozivaju na zatvaranja evropskih granica imigrantima, zagovaraju tzv. „šovinizam blagostanja“ (imigranti ne treba da budu primaoci socijalnih usluga) i oštri su kritičari islama. Građanima nude „krivce“ za nezaposlenost i pad standarda, a etablirane političke partije po njima su slabe da se nose sa izazovima današnjice. Štaviše, uzroci pojava pokreta građana, poput PEGIDE u Nemačkoj, jesu vredni razmatranja među briselskim donosiocima odluka. 


Na suprotnom kraju ideološke lestvice, ako izuzmemo novoizabranog lidera britanskih laburista, nema bojazni od odsustva podrške evropskim integracijama. Ključno pitanje je: “Kakva ona treba da bude?” Matrica kojom se obraćaju građanima zasniva se na socijalnoj nepravdi tj. odnosu između “privilegovanih” koji raspolažu resursima i imaju moć i “običnih građana” od kojih su mnogi izgubili posao i strahuju od gubitka brojnih socijalnih beneficija. Pobeda grčke Sirize donela je nadu, ali na način neprimeren tamošnjoj realnosti. Siriza nije rešila problem grčkog javnog duga, niti je smanjila nezaposlenost, povećala penzije, sprečila prodaju strateški važnih luka itd, iako je navedeno bilo deo predizbornih obećanja. (Ne)moć ovakvog pristupa pokazala se kroz mučne pregovore levičarske vlade i kreditorske “trojke”. Rezultat je obostrano nezadovoljstvo, produžetak agonije grčkih građana, Ciprasovo koketiranje sa Rusijom, što kumulativno posmatrano, može imati za posledicu negativan stav Grka prema EU i daljem procesu evropskih integracija, ali isti takav stav među građanima EU. Dakle, ishod identičan ciljevima radikalno desničarkih partija, iako se polazi od razlilčitih premisa.

 

U očima građana i institucije EU i nacionalni lideri gube kredibilitet. Pablo Iglesias je sigurno svestan ove činjenice i otuda je zanimljivo ispratiti ishod španskih parlamentarnih izbora. Međutim, on ne mora da osvaja poene na sceni udaljenoj hiljadama kilometara od njegovih glasača, ali itekako mora da bira reči kada formuliše stavove o posledicama izbegličke krize po budućnost EU. Teško je zamisliti da će odgovor naći među svojim pristalicama, kao što ni šefovi država i vlada evropskih država ne mogu da iznađu odgovore zatvoreni u uskonacionalnim insteresima.


Evropskoj uniji su potrebni lideri sa vizijom i odgovorni političari na nacionalnom nivou. Dovoljno svesni da ponude građanima EU viziju njenog daljeg razvoja, odnosno dovoljno odlučni i hrabri da se nose sa praznim obećanjima populističkih partija unutar granica svojih država. Takođe, važno je da nacionalni lideri ne svaljuju teret krivice na politike i institucije EU zbog nemogućnosti nošenja sa izazovima unutar svojih granica. U tom smislu, potez britanskog premijera Kamerona u vezi sa reformom EU i redefinisanja položaja Ujedinjenog Kraljevstva se može oceniti kao neodgovoran.


Letošnji izbeglički talas pokazao je svu manjakovst političke elite, na evropskom i nacionalnom nivou. Problem koji tinja godinama, odjednom je eskalirao. Održano je nekoliko vanrednih samita lidera EU. Rezultati samita pokazali su jedinstvo u opštim formulacijama dovoljno nepreciznim da svi akteri budu zadovoljni, a zatim i iznenađujuću sporost u implementaciji onoga što je iole dogovoreno. Tako je npr. posle mini-samita zemalja pogođenih tzv. „balkanskom rutom“ broj obećanih eksperata na takozvanim “vrućim tačkama” mnogo je manji nego što je obećano; neodgovorno je i uporno odbijanje grčke vlade o zajedničkim graničnim kontrolama sa Turskom, itd. Svetla tačka jeste pozitivan stav nemačke kancelarke u vezi sa prijemom izbeglica unutar granica EU i uključivanje zapadnobalkanskih država i Turske u razgovore, mada je važno razgovarati i sa predstavnicima država u kojoj je žarište krize, ukoliko se ona zaista želi rešiti. Ipak, u geopolitičkoj raspodeli karata, EU ne igra u timu sa zvaničnim predstavnicima država bliskoistočnih kriznih žarišta, što joj ne ostavlja mnogo prostora za diplomatsko manevrisanje.


Odgovor evropskih institucija na aktuelne izazove mora biti jedinstven, brz i efikasan i namenjen pre svega akterima na evropskom tlu. U strateškom smislu, on mora biti sveobuhvatan. Rast populističke retorike i partija će opasti ukoliko evropski lideri imaju jasan dugoročan plan za rešavanje izbegličke krize i bolju implementaciju predviđenih mera zarad podsticanja privrednog rasta, povećanja zaposlenosti i smanjenja siromaštva i očuvanja solidarnosti kao specifične evropske vrednosti. Osim toga, važno je da se poštuju dogovorena pravila igre definisana ugovorima, jer se time neutrališu generatori budućih kriza. Naprimer, da se Francuskoj ne gleda kroz prste zbog visine deficita budžeta, kao što nije trebalo da se žmuri ni pred visinom javnog duga Grčke godinama unazad. Da se ponašanje pojedinih nacionalnih lidera, poput Viktora Orbana, oštro sankcioniše, kao što je to urađeno sa Austrijom davne 2000. godine, kada je prekršeno nepisano pravilo da desničarske partije ne treba da budu deo koalicionih vlada. Time se ne ugrožava demokratija, već se samo štite vrednosti i načela koja je svaka država članica prihvatila pristupanjem EU, a koja su jasno definisana Lisabonskim ugovorom. Time se podsećaju nove generacije Evropljana na uzroke Drugog svetskog rata. Prvi korak u rešavanju izbegličke krize jeste jasna politička poruka da su izbeglice dobrodošle, da im se mora pomoći i da ne predstavljaju opasnost po građane EU i Zapadnog Balkana, kao i da neće biti podizanja novih ograda duž nacionalnih granica. Broj izbeglica u EU je statistički posmatrano neprimetan, imajući u vidu ukupan broj građana EU i ekonomske resurse EU. Poruke populističkih partija treba opovrgnuti argumentima. Tehnički posmatrano, važna je efikasna implementacija dogovorenih mera i mehanizama predviđenih kao odgovor za obuzdavanje akutnog momenta izbegliče krize. U tom pravcu treba da idu zaključci predstojećeg samita EU zakazanog za 12. novembar. Drugi korak je vremenski udaljen, ali ne manje značajan. Obuhvata, već sada, osmišljavanje adekvatnih programa za integraciju izbeglica u evropska društva. Razumno je očekivati da većina njih nema nameru da se vrati u državu porekla. Programi integracije moraju biti komplementarni sa preduzetima merama ekonomskog oporavka EU.


Ukoliko ovih odgovora ne bude, vrela evropska jesen mogla bi da postane uvod u ledeno doba Evropske unije.

 

     Aleksandar Bogdanović 

 

Autor je menadžer projekta u Evropskom pokretu u Srbiji

 

Mišljenja i stavovi izraženi u ovom komentaru predstavljaju stavove autora i ne odražavaju neophodno i zvanične stavove Evropskog pokreta u Srbiji.

 

Istraživački forum - početna strana>>


Komentari

Uključi se napiši komentar:

Uključi se napiši komentar:

Ime i prezime
Komentar
  •  

     

  •    Belgrade Security Forum

  •    

  •  

    Nacionalni konvent o Evropskoj uniji

  •  

     

  •  

    OCDoskop

  • Beta - novinska agencija

  • Privredna Komora Srbije

  • EurActiv.rs

  • Slovak Aid

  • Evropa Plus