KONTAKTUČLANITE SEPRESSLINKOVIDOKUMENTI

SRPSKO PODUNAVLJE U PRAISTORIJI

 
Piše: Saša Rakezić
 
U naše vreme, koje teži brzini i efikasnosti, postoje veoma udobni transportni sistemi koji će vas odvesti u bilo kojem pravcu poželite, ili možete da platite. Pre samo nekoliko ljudskih generacija, bilo je nezamislivo da će čovek ovladati vazdušnim saobraćajem, i da će ovaj način putovanja biti pristupačan relativno širokom sloju populacije. Ukoliko želite da putujete ne tako brzo, i da uživate u samom doživljaju, i to je moguće – recimo da ćete u tom slučaju odabrati putovanje rekom, možda Dunavom.
 
Putovanje Dunavom bi međutim moglo da vas navede na razmišljanje o značaju ove reke za ljude koji su tu živeli u nekom drugom vremenu. Na svoj način, i drevni čovek je nastojao da svoj život učini efikasnim i da živi u boljim uslovima. Za nekoga ko je živeo na ovim geografskim koordinatama, recimo, u vreme mlađeg kamenog doba, Dunav je bio nešto kao široki i moćni autoput. Putovanje kopnom u to vreme nije bilo nepoznato niti nemoguće, ali je probijanje kroz šume, planine i močvare zahtevalo poseban način organizovanja. Rečni putevi su imali prednost sigurne maršrute, bez prepreka i uz minimalno gubljenje vremena da biste se u prostoru orijentisali. Ukoliko ste se nalazili u oblasti gde se više rečnih tokova spajalo, kao što je slučaj sa prostorom tzv. “beogradske konfluence”, gde se u široj oblasti nalaze slivovi nekoliko reka, imali ste još više mogućnosti da se otisnete u raznim pravcima, da pribavite informacije, trgujete, prosperirate. Zato nije čudno da je kultura koja je na efikasan način iskoristila ovdašnje vodotokove i prirodne resurse, kao što je slučaj sa vinčanskom kulturom, bila u svom vremenu tako moćna i uspešna.
 
Putnik koji danas plovi Dunavom bi takođe trebalo da se zamisli nad činjenicom da su gotovo sve ovdašnje praistorijske civilizacije udomile u blizini ove velike reke. U čitavom svom toku, jedno od najspektakularnijih mesta na Dunavu je Đerdapska klisura (poznata i pod imenom Gvozdena Vrata), gde je reka najšira i najdublja, i gde već na osnovu samog predela možete da naslutite nešto uzbudljivo. Upravo na tom mestu je nastala jedna tako samosvojna kultura kao što je Lepenski Vir, o čijoj vezi sa Dunavom najdirektnije govori njihova umetnost, tačnije skulpture, koje svojim oblikom istovremeno podsećaju na ljude i na ribe.
 
Koleno Dunava kod Višegrada, Mađarska
 
Govoreći o ovoj srođenosti sa rekom koja se očitava iz arheoloških ostataka đerdapskog mezolita, Dr Boban Tripković, sa Odeljenja za arheologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, ističe: “Nastanjeni u Đerdapu, pripadnici kulture Lepenski Vir su živeli od lova na crvenog jelena i divlju svinju. Sudeći prema ostacima riba, te na osnovu nalaza udica, tegova za ribarske mreže i harpuna znamo da je i ribolov predstavljao važnu delatnost. U vreme samih početaka srpske arheologije, životinjske i riblje kosti gotovo da nisu prikupljane ili su prikupljane na krajnje selektivan način i ta tradicija je, nažalost, ne retko nastavljana i kasnije. Zbog toga ponekad posedujemo samo oskudna saznanja o ekonomiji praistorijskih zajednica. Naročito veliki problem postoji sa ostacima riba jer one, kao sitan organski materijal, najbrže propadaju. Ukoliko i zemljište poseduje visoku kiselost onda je taj proces veoma ubrzan i od organskog materijala gotovo se ništa ne očuva. Na sreću, sve to nije bio slučaj i sa lokalitetima u Đerdapu tako da znamo da im je reka bila od velike važnosti. I skulpture koje su pronađene na lokalitetu Lepenski Vir su ribolike, u njima je jasno prikazana hibridna priroda čoveka i ribe, na osnovu čega se lako može zaključiti koliko je reka imala značajnu ulogu u njihovim životima.
 
Činjenica je da su starčevačka, i kasnije vinčanska kultura, tesno povezane sa dolinama velikih reka, pre svega Dunavom, Savom i Moravama. Centralnu poziciju svakako ima Dunav. On je u svim periodima bio neka vrsta koridora, kao što je to i danas. Međutim, ono što mi ponekad zanemarujemo, a čemu nas istorija uči, jeste da sredstvo spajanja često može biti i sredstvo razdvajanja. Naročito kada je u pitanju reka tako široka kao Dunav, koji je često sam po sebi mogao činiti i granicu. Tako je u vreme kasnog neolita/ranog eneolita, Dunav predstavljao barijeru koja je ograničavala protok informacija i dobara između šumadijskog zaleđa, odnosno unutrašnjosti Balkanskog poluostrva i jugoistočne Panonije. Južno od Save i Dunava, u regionu sa mnoštvom mikroregionalnih crta i ekoloških niša, izgleda da nije bilo tako velikog kretanja ljudi, robe i znanja. S druge strane, severno od Dunava se uspostavlja krug kultura koje su bile u međusobnoj interakciji i gde je trgovina predstavljala važnu ekonomsku i društvenu delatnost. Neke vrste nakita i sirovina se javljaju u Podunavlju i celom karpatskom basenu i vidi se da su služile i kao sredstvo povezivanja”.
 

  •  

     

  •    Belgrade Security Forum

  •    

  •  

    Nacionalni konvent o Evropskoj uniji

  •  

     

  •  

    OCDoskop

  • Beta - novinska agencija

  • Privredna Komora Srbije

  • EurActiv.rs

  • Slovak Aid

  • Evropa Plus